• VIŠE
    _
  • ENG
UŠKE I JA – prvi deo
10.05.2017. AUTOR: Zoran Panjković


Bio je maj 1977. Spremao sam se da u furioznom finišu prve školske godine dođem do maksimalnih 5.0, što složićete se nije bio nikakav problem. Rekreativna nastava u Pionirskom gradu, bila je uvertira za to. Jugoslavija je počela da preskače učešće na Pesmi Evrovizije, Pistolsi su potpisali za Virgin Records. Epidemija zvana Star Wars zahvatala je planetu, a Sandokan i Marijana, bili su najpopularniji par bivše zemlje.
 
Na stadionu Partizana, tog 25. maja, bivši maršal je pravio žurku. U isto vreme, na rimskom Olimpiku, Liverpool i Borussia iz Menhengladbaha,  borili su se za titulu najboljeg u Evropi. Igrali su veliko finale Kupa šampiona.  Direktan prenos, moje prvo finale, kojeg se sećam…
 
Crno-beli “Gorenje” televizor nije mnogo mario što je Liverpul igrao u “tamno-sivim” dresovima, a Borusija u “belim”. Navijačku ljubav sam poklonio Kigenu i ekipi, a uoči samog finala, bio sam ubeđen, da nam Borusija stiže, gle čuda iz Rusije. Međutim, Simonsen, Bonof, Del Haje, imali su sve samo ne ruska prezimena. Dilema je rešena kada sam saznao odakle je taj klub. Nikada nisam bio u Menhengladbahu. Nadam se ni da neću.
 
Moja opčinjenost peharima, naročito fudbalska, bila je teško objašnjiva. Gotivio sam najviše pehar Maršala Tita, koji bi dobijao, pobednik Kupa Jugoslavije. Pehar Žila Rimea, odnosno “Zlatnu boginju”, upoznao sam tri godine ranije sakupljajući album sa sličicama “Minhen 74”. Nedavno sam na Areni Sport gledao priču o misterioznom nestanku “Rimeovog” trofeja, nakon što je Engleska 1966. na Vembliju postala prvak sveta. Ludilo… Ipak, nekako najnedodirljiviji, najneotkriveniji, samim tim “the most wanted”, bio je veliki pehar, koji je te srede, na par kilometara od Trasteverea, čekao da ga podigne najbolji.
 
Golova sam se podsetio četvrt veka kasnije. Teri MekDermot, Smit i Nil, doneli su prvu titulu evropskog šampiona na Enfild.  Alan Simonsen nije bio dovoljan Borusiji. Postaće simbolom prezira u ovim krajevima, samo dve godine kasnije.
 
Liverpul je slavio, Kevin Kigen je podigao pehar. Delovao je veći od njega, impresivan, grandiozan, divan i klempav… Tada sam prvi put video “Ušketa”. Te noći, počeo sam da navijam za Liverpool. Nešto kasnije, pank će me odvesti West Ham-u, ali Liverpool će uvek negde imati parcelu između pretkomora.
 
A “Uške”? Nisam razmišljao o tome, da li ćemo se ikada sresti. Četrnaest godina kasnije, “iznajmiće gajbu” na Topčiderskom brdu na godinu dana. Ali ko je tada tako nešto mogao da zna.
 
Od te 1977. Osvajali su ga mnogi, ali je zanimljivo da nije mrdao iz Engleske punih šest godina. Liverpul je potvrdio da je najbolji klub 1978. da bi potom Notingem Forest pod vođstvom jedinstvenog Brajana Klafa, dva puta za redom osvajao pehar. Sećam se, kada su kao šampioni Evrope, jednom gostovali na Marakani i sećam se spektakularnog gola Mihalja Kerija… Pa posle toga Aston Vila…
 
Ja sam rastao, Uške nije… Krenuo sam u srednju školu, kao đaci prvaci gledali bi kako dve godine stariji Saša Đorđević dominira na časovima fizičkog. Ipak, ložili smo se na fudbal i sa nestrpljenjem čekali  briselski duel najboljih, Juventusa i Liverpula. Sa jedne strane Dalgliš i Raš, sa druge Platini i Bonjek. Sedeo sam sa ispruženom nogom, pored mene štake, duga priča…Bio je 29. maj 1985.  
 
Ništa nije mirisalo na tragediju, ali ona se dogodila… Sve se zna, ali objašnjenje da je meč morao da se nastavi, bez 39-torice navijača i hiljade povređenih, ne mogu da prihvatim ni 30 i više godina kasnije. “Uške” je sve to “gledao”, da ume da priča, svašta bi nam rekao.
 
Svetlo na mračni datum, 29. maj, pašće nekoliko godina kasnije… Do tog finala, bilo je još mnogo moćnog fudbala, u kome smo uživali, što na stadionima, što uz daljinski…

/ PREPORUČUJEMO
Izbor naših urednika