• VIŠE
    _
  • ENG
UŠKE I JA - šesti deo
30.05.2017. AUTOR: Zoran Panjković


Kažu da je Uške po povratku iz Barija, posetio više beogradskih ugostiteljskih objekata, da je svraćao i u neke gradove po Srbiji, pre nego što će završiti u Zvezdinom muzeju na jednogodišnjem punom pansionu. Evropa nije dala svom šampionu da titulu brani u Beogradu. Segedin, Budimpešta i Sofija, nikada nisu mogli da nadoknade ni promil onoga što je nudilo Topčidersko brdo. U srcu Bugarske, Zvezda je vodila sa 1:0 protiv Sampdorije, u odlučujućoj utakmici za finale na Vembliju. Kada je tim iz Đenove, postigao tri gola, Ušketu je bilo jasno da je vreme da se seli iz Beograda. Videli smo se još koji put u Zvezdinom muzeju, pre nego što će krenuti za London, a potom i prvi put na duže posetiti Barselonu.
 
Dejo Savićević, Vladimir Jugović i Peđa Mijatović, odlučivali su tokom 90-tih o prvacima Evrope. Tako da je najlepši pehar, upravo zahvaljujući njima, svraćao do Milana, Torina i Madrida. Bilo je tu i Marseja, Amsterdama, Dortmunda, Mančestera i Minhena, ali nas dvojica se, više od jedne decenije, nismo uopšte sretali. A onda su stvari počele da se menjaju, kockice da se slažu, sudbine da nam se prepliću… Postali smo nerazdvojni, viđamo se svake godine, razumemo se iako smo svesni da nam na duže od dan-dva, neće još dugo dolaziti.
 
Četrnaest godina posle Barija, krenuo sam na svoje drugo finale, opet na more. Istanbul… Moćni Milan i večito šarmantni, ovoga puta, u totalno hispano izdanju, Liverpul. Uvek smo u Liverpulove navijače gledali kao u hor od koga se ledi krv, od koga dobijaš oluju u leđa, od čijeg huka, misliš da možeš na svetu sve. Međutim, potpisujem da bi hor bečkih dečaka da je stigao na Bosfor bila veća vokalna podrška klubu sa Enfilda, nego svi oni koji su tog maja svu svoju energiju potrošili na pivo i prevaziđeni folklor tempiran na veče uoči finala.
 
Liverpulovi fudbaleri te noći, morali su sve sami. Nikada mi neće biti jasno kako je izgledala pauza posle prvog poluvremena u svlačionici Milana, koji je vodio sa 3:0. Šta li im je rekao Anćeloti, ostaće večita nepoznanica. Tek, Milan je u nastavku delovao kao muzej voštanih figura iz Jagodine, gde su rosoneri samo malo podsećali na originale iz prvog poluvremena. Rafa Benitez je za tih 15 minuta, od svojih igrača napravio kaznenu ekspediciju, dok se kop očigledno ubrzano treznio od prethodne noći. Na 3:3, stadion je konačno proključao i bilo je jasno da će Uške posle dužeg vremena ponovo živeti u svojoj “žutoj podmornici”. Džerard je podigao pehar, na tridesetak metara od mene. Talasi su zapljuskivali dva kontinenta i sve je mirisalo na onaj 29. maj i veliko slavlje na jadranskoj obali.
 
Sledeće godine, u Parizu, sudija je rešio posle dužeg vremena da obeleži jedno finale. Niti sam navijao za Barsu niti za Arsenal, ali kada delitelj pravde, u ovom slučaju Terje Hauge, pokaže crveni karton golmanu, pa još u 18. minutu, onda je jasno u kom pravcu će ići finale. Uške je završio u Barseloni u koju će često svraćati u godinama, koje su dolazile. Napustio sam Pariz, prilično smoren, setio se nekih davnih sudijskih nepravdi, koje su umele da unakaze fudbal i svu njegovu magiju.
 
Maja 2007. navijao sam za finale Mančester Junajted – Liverpul, ali Milan nije želeo da propusti želju za osvetom. Prvo je u polufinalu izbacio Fergusonove momke, a onda navijačima Liverpula, koji su bili značajno bolji nego u Istanbulu, priredio malu grčku tragediju u sred Atine. Bio sam srećan jer sam opet tamanio suvlaki kod Tanasisa, kao devet godina ranije, kada smo bili prvaci sveta u basketu.
 
Ušketu je bilo svejedno, nagledao se Lombardije, dosadili su mu i The Beatles.  Jedino što ga je motivisalo, bio je romantični put na sledeće finale u Moskvu, iako svestan da Гум и Цум, odavno nisu robne kuće, već tržni centri u kome se oblači neka nova, daleko manje romantična, ruska elita. Roman Abramovič se nadao da će njegov tim konačno doneti Londonu titulu prvaka Evrope. Nemanja Vidić i jedan britanski SER, to prosto nisu dozvolili. Mnogi će reći, kako je igrač odluke bio Džon Teri, koji je promašio poslednji penal, ali činjenica je da je Junajted zaslužio da Ušketa ponovo odvuče na pivo u Dry Bar, pusti mu Smithse i Happy Mondays, upozna ga sa Ian Brownom i ubedi da je Mančester još uvek fudbalski džin za prestonicu Ujedinjenog kraljevstva. Navijao sam za Nemanju, užasavala me je zlatara na nekoliko spratova u srcu Moskve, na Crvenom trgu sam se oprostio od jednog važnog igrača, moje tadašnje redakcije, kupio sam DVD Box Set sa kultnom ratnom serijom  «Sedamnaest trenutaka proleća».


 
Godinu dana kasnije, praznik u Rimu. Junajted željan odbrane trofeja, a moj klempavi brat na raskrsnici.: Sagrada Famiglia ili crvena cigla. Mesi je bio bolji od Ronalda, tika-taka je dominirala, isti rivali srešće se dve godine kasnije u pravom fudbalskom hramu, a ja ću Ušketa, upravo tada ponovo sresti. Preskočio sam finale u Madridu i zagrljaj Dekija i Ušketa, žao mi....
 
Finale 2011. bilo je odigrano na Vembliju. Ovaj stadion mi je uvek značio, iako ga nikada do tada nisam posetio. Kada sam se 31. maja 1991. vratio iz Barija, bio sam siguran da ću godinu dana kasnije biti na njemu, da ću do Londona putovati Interrail-om preko Zagreba, Ljubljane i dalje... da ću kupovati FEST-ove kataloge 1993 i 1994. da ću bodriti Saleta, Divca, Kukoča i Zdovca na Mundobasketu 1994. u Beogradu, da će Sofija biti grad u kome igra Levski, a ne Crvena zvezda... E, pa nisam se ja pitao, tada, ali sam bio čvrsto rešen da se pitam te 2011. Obukao sam se onako, kako sam planirao da se desio Vembli 1992. U avionu za Londru, sam sreo drugare sa faksa i iz Barija, jednog našeg poznatog glumca, spavao kod ortaka pored Channel Four-a, navijali smo skoro svi za Vidića, smorili se kada nam je postalo jasno da imati Mesija, znači imati mesiju. A bilo nam je jasno i pre nego što će tekma početi. Glumac se radovao sa navijačima Barse, svi smo posle pronašli utehu u mirisu šarenih itisona, polivenih pivom. Ipak je sve bilo dostojno jedne velike utakmice na jednom velikom stadionu. Uške, i ja na Vembliju, prvi put... Dva velika fudbalska vernika u sred najvećeg fudbalskog hrama.
 
Sledeći susret zakazali smo u Minhenu, godinu dana kasnije, a tamo je konačno London dobio prvaka Evrope i tako se po broju titula izjednačio sa Beogradom. Unapred oplakani Čelsi je pobedio titulom unapred proglašeni Bajern. Uške je tako video grad u koji se najradije vraćam i konačno shvatio kako izgleda centar fudbala i rokenrola. Na sledeće finale nije morao da napušta grad, za razliku od mnogih tvrdokornih Engleza koji su taj vikend 2013. rešili da provedu van Londona iz jednog jedinog razloga: nemačkog finala. Bajern i Borusija su se na Vembliju borili za trofej najbolje ekipe u Evropi. Samo pet meseci kasnije, Uške je ispijao pivo na Oktoberfestu...

/ PREPORUČUJEMO
Izbor naših urednika