Medalje (ni)su potvrda kvaliteta

Beograd je ovih dana metropola čiji vodostaji opadaju dok sva urbanost civilizacije vrišti kroz užarene građevine jer Sunce pored vitamina D nesebično šalje nesnosne i vrele zrake, dan za danom...

Ponekom biva još toplije ako uživo prati na tri lokacije Evropsko prvenstvo za rukometaše rođene 2008. godine i mlađe. Ovaj turnir je vratio Srbiju i njen glavni grad na mapu organizatora rukometnih događaja bez obzira na uzrast aktera. Odziv porodice, rođaka i prijatelja doprineo je da putem televizijskih prijemnika bude poslata slika u kojoj srpski kadeti mogu da osete kako je igrati pred domaćom publikom i u žaru i zanosu pevati himnu. To je i najveći plus iz perspektive domaćina jer srpski izabrani tim u trenucima čitanja ovih redova vodi borbe za plasman od 9. do 16. mesta, u konkurenciji 24 ekipe.

Posle očekivanih pobeda protiv Turske i Italije, ali i hrabro osvojenog boda protiv Nemačke, realnost srpskim mladićima doneli su rivali u glavnoj fazi, fizički dominantniji Francuzi, ali i tehničko-taktički obučeniji Slovenci. Za poštovanje su i jedni drugi, svako na svoj način. „Trikolori“ mogu da crpe resurse iz baze koja podrazumeva pola miliona registrovanih igrača i igračica svih kategorija, dok su bivši sunarodnici za divljenje gledajući kako izgledaju njihovi mladi rukometaši, bez obzira na građu ili motoričke sposobnosti. Možda nijedna od ovih selekcija ne bude na pobedničkom postolju u nedelju kada se spusti zavesa na šampionat, što će samo povećati jaz koji je između srpskih kadeta i ostatka dekorisane konkurencije.  

I to je jednostavno tako, postavljeni smo na naše mesto za koje smo godinama/decenijama unazad žestoko radili, ali protiv sebe. Ne brinite, neće se nastavak priče pretvoriti u osudu toga ko smo i šta smo, kao što ovo pisanije nije poslužilo da se patetično priča o povratku rukometa u dvoranu „Pionir“...

Sistematizacija kroz rad sa mladima mora biti reformisana, nema ovde dovoljno karaktera i mudrosti da se postavi baza kako i sa kim, jedino je jasno da se mora još žešće i kvalitetnije raditi i truditi. Daleko su medalje, barem tako deluje, od svake nacionalne rukometne selekcije. Ipak, kada je reč o mlađim kategorijama odličja ne moraju biti potvrda obaveznog kvaliteta za seniorski pogon, ali mogu biti potvrda ozbiljnog rada sa onima na kojima svet ostaje.

Ako ćemo o konkretnim stvarima, dobro je što je u rad i pripremu kadetske selekcije za ovaj događaj maksimalno bio uključen selektor seniorske reprezentacije i trener Partizana, Raul Gonzales. Osetili su momci kako izgleda saradnja sa čovekom koji bi trebalo da se zadrži dovoljno dugo da neke od njih, Bože zdravlja, dočeka tako što će ih staviti na sopstveni spisak.

O tome da li je neko od igrača zaista na tom putu ćemo u narednoj prilici, za sada je dovoljno da su sigurno dovoljno motivisani da se još žustrije zauzmu za to da ponovo ponesu dres reprezentacije i dožive trenutke kao protiv Nemačke ili Italije u drugom poluvremenu.