Veruj, nema života od sećanja...

Ako će poslednji napad, višak na desnom krilu, gol Lazara Anđelkovića i osvojen bod protiv Porta u petom kolu Lige šampiona za rukometaše Partizana biti putokaz za budućnost, pokazna vežba da mogu biti konkurentni na evropskom tlu, onda je prva misija "EHF Liga šampiona" bila delimično uspešna.

Delimično - s obzirom na to da je za uspešnu grupnu fazu bilo neophodno biti bolji od Porta. To se, međutim, nije dogodilo. Svega 15 dobrih minuta u dvorani "Aleksandar Nikolić" otvorilo je jasna pitanja - zbog čega Partizan tako borbeno, pametno, uz podršku golmana, nije igrao od prvog minuta? I ne samo u utakmici petog kola već i u onoj u Portugaliji, kada je u prvom kvartalu utakmice dozvolio da ima pet golova minusa.

Ukoliko se odmah na startu čitanja pitate zbog čega nema pominjanja Vesprema i Berlina, pitanje bi bilo retoričko - svako ko je iole upućen u sport "40x20" zna o kakvim timovima se radi i da su šampion sveta i viceprvak Evrope Partizanu trenutno nedodirljivi.

I zbog toga Raulu Gonzalesu, igračima i klubu ne bi trebalo suditi na osnovu šest utakmica u elitnom takmičenju. Ako ništa, neko je srpskoj rukometnoj javnosti omogućio da dođe i gleda najboljeg rukometaša današnjice, najdominantniji tim, najkvalitetnijeg golmana i momka koji pleni i sportskim šarmom i pojavom, i pruža priliku svima da veruju u san - san da će uspeti.

Ali, gde su svi ti rukometni treneri, delegati, sudije, kontrolori, rukometni radnici, igrači kada gostuju Vesprem i Berlin? Gde su i bivši rukometaši, koje često čitamo sa, reći će mnogi, validnim i opravdanim mišljenjem i kritikama u medijima, da dođu, podrže Ivana Mićića, Aljošu Damjanovića, Luku Krivokapića i Miloša Kosa u stasavanju i sticanju iskustva koje bi moglo da bude dragoceno i za njihove potencijalne nastupe u dresu nacionalnog tima?

Talantu Dušjebaevu nije bilo teško da doputuje u Beograd kako bi podržao i kolegu i prijatelja Raula. Međutim, svega 3.500 gledalaca protiv Vesprema i Berlina - a u taj broj trebalo bi uračunati i barem 500 navijača koji su doputovali kako bi podržali mađarski tim - predstavlja pad na testu za srpsku rukometnu publiku. O broju navijača protiv Porta degutantno je govoriti.

Toliko o tribinama. Vratimo se na teren. Tražio je nekadašnji šampion Evrope sa Vardarom i dugogodišnji trener PSŽ-a vreme. Vreme potrebno da svaki od igrača razume sistem Raula Gonzalesa. I crno-beli jesu gradacijski, iz utakmice u utakmicu, rasli i delovali bolje, uigranije, sa konkretnijom idejom na terenu. Prelaznu ocenu zaslužuje Tobijas Vagner. Nedorečen je ostao Vladislav Kuleš, s obzirom na to da ga povreda leđa i dalje muči. Potencijal je jasan kod Kosa i Damjanovića. Ivan Mićić je ratnik kluba i s razlogom nosi kapitensku traku. A golmani? Oni dobijaju na značaju tek dolaskom Luke Krivokapića, jer Bekir Čordalija nije opravdao svoj pređašnji status, dok je Trnavac tek bleda senka onog momka koji je blistao u svom prvom mandatu u Partizanu. Mnogo posla očekuje i Mihajla Radosavljevića, trenera golmana crno-belih.

I zbog svega navedenog jasno je da je Partizan u Ligi šampiona profitirao marketinški, upoznao evropsku elitu i video kako to drugi rade kada je reč o organizaciji utakmica. Ako je bilo šmeka i pameti, pokupljene su ideje. Zbog toga je Liga Evrope, uz sastav koji imaju crno-beli, trenutno po meri srpskog šampiona.

Da se ne bismo za 15 godina ponovo videli, sedeli i pevali refren pesme "Sjećam se prvog poljupca" grupe Film, kao i da ne bismo i 14 godina kasnije pominjali 2012. kao basnoslovan uspeh, već kao put i tračak nade u tamno rukometno doba, onda bod protiv Porta ne sme biti veliki, već važan!