Za sve moje ljude

Zlatna lopta za Harija Kejna nije samo nagrada jednom fudbaleru. To je, kako svojevremeno reče "Goša sa Raskršća", za ljude inspiracija u ovom teškom vremenu, dokaz da romantika postoji još u fudbalu i da dobar plan i vredan rad nikad nisu uzalud! To je osveta svih onih koji su zaslužili da se barem jednom nađu na Kejnovom mestu, ali nisu bili dovoljno interesantni, pali su u nečiju marketinšku senku i nije ih zanimalo da rade "vanterenske poslove". To je pobeda kontinuiranog rada u tišini nad glasnim PR-om i potvrda da sve na kraju dođe na naplatu - kad tad.

"Hari, Hari, Hari, Hari", odzvanjalo je londonskom salom sinoć nakon što je Ronaldo prekinuo neizvesnost i pročitao ime Kejna koji je uzeo par trenutaka da dođe sebi pre nego što je otpozdravio prisutne. Zamislite samo količinu slika koja se vrtela pred očima engleskog centarfora u tom momentu. Godinama je bio hodajući paradoks modernog fudbala i prva meta za podsmeh na društvenim mrežama. Igrao je tolike godine u Totenhemu bez trofeja, birao vernost umesto para i svojom govornom manom davao internet šaljivdžijama materijala za pregršt forica na njegov račun. Ćutao je, nije se obazirao, ni u jednom momentu se nije spuštao na malograđanski nivo, a ni dozvolio sebi ni najmanji eksces van terena - što je, u modernom dobu, stvarno podatak za ponos.

Zbog svega toga, ova nagrada nosi miris istorijske pravde. Tačnije, nosi miris znoja, a ne parfema. Jer dok je Kejn preksinoć preuzimao Zlatnu loptu, na bini su se sa njim radovali i "nevidljivi" Tjeri Anri, Vesli Snajder, Robert Levandovski... Svi oni koji su, iz već pomenutih razloga, izvisili, a iza sebe imali sezone koje bi nekim drugim personama garantovale najsvetiju individualnu nagradu u svetu fudbala. Svi oni kojima je učinjena nepravda i koji su aplaudirali drugima znajući da, postave li pitanje: "Zašto?", neće dobiti validan odgovor.

Lamin Jamal je nesumnjivo već igračina i budući osvajač Zlatne lopte, ali je u Londonu dobio lekciju iz koje mora da izvuče pouke. Ronaldovo proglašenje pobednika otkazalo je isplaniranu gala proslavu Barseloninog asa u Parizu i preusmerilo njegov privatni avion na put za Kataloniju. Pritom je španski lobi sve vreme pripremao teren za njegovu borbu sa Kilijanom Mbapeom. I na kraju je isti taj lobi pretvorio veče u trku Kejna i Mbapea, jer je deo glasova "rasuo" na Rodrija, dok je razočarani Jamal sa trećeg mesta shvatao da je možda istrčao pred rudu i da su i bolji od njega napuštali London s gorkim osećajem...

I dalje je, ipak, sve vodilo ka potvrdi da glamur diktira glasove pre nego teren - ali je preokret "u nadoknadi" vratio veru u fudbal. Baš kada je delovalo da će Mbape posle toliko godina podići Zlatnu loptu, Hari Kejn je uradio ono što najbolje zna - iskočio je iz drugog plana. I konačno se našao na vrhu pobedničkog postolja, zasluženo bez trunke sumnje. Najbolji golgeter na svetu (već godinama unazad) dobio je svojih dugo čekanih pet minuta slave, a prvo što je uradio - poručio je hvala svima odreda. Organizatorima, glasačima, vrhunskim rivalima, saigračima iz Bajerna i reprezentacije, treneru Kompaniju i selektoru Tuhelu, svom Totenhemu... Jer svi oni su bili stepenici jednog skromnog momka na putu do vrha.

Vratio je nenametljivi Hari trofej onima koji ga kuju na terenu. I lakonskom porukom obodrio sve one poput njega da nikad ne odustanu: "Radi naporno u tišini. Neka uspeh bude tvoja buka".