Junajtedovi Dani mrmota

Kada je Mančester junajted poslednji put ovako loše započeo sezonu, bio je novembar 1986. godine. Zbog tih rezultata, Ron Etkinson dobio je otkaz, a na njegovo mesto stigao je najveći – Ser Aleks Ferguson. Narednih 27 godina legendarni stručnjak gradio je dinastiju koja će obeležiti istoriju engleskog i evropskog fudbala, ostavljajući iza sebe klub za koji se verovalo da je spreman i za život posle Škota.

Međutim, četiri decenije nakon Fergusonovog dolaska na "Old Traford", Junajted proživljava novu krizu, koja podseća na onu iz 1986. Kao u filmu iz naslova, klub se svakog jutra budi 8. maja 2013. u 6 časova, jer unapred zna šta sledi. Dok rezultati tonu, navijači ponovo sanjaju o novom Fergiju. Ili bar o nekome upola toliko dobrom. Ali takvi treneri se ne pronalaze lako, a istorija nije dužna da se ponovi.

Povratak u Ligu šampiona posle dve sezone odsustva trebalo je da označi početak nove ere na "Teatru snova". Ambicije su bile ogromne, a onda je usledio sudar sa realnošću i debakl protiv Koma, kluba koji je 2008. godine, kada je Junajted pokorio Evropu, slavio promociju iz pete u četvrtu ligu! 

Danas, 18 godina kasnije, Komo je održao čas engleskom gigantu. I to govori više od samog rezultata.

Ipak, problem nije samo u jednom porazu, ma koliko bolan bio. On je mnogo dublji, a njegovi koreni sežu daleko izvan terena. Uprava kluba je prvo nagradila Kerika stalnim ugovorom, da bi mu ubrzo potom okrenula leđa. Samo tri pojačanja u prelaznom roku na onakav tim ne bi bila dovoljna ni najboljem treneru sveta, a Kerik je daleko od toga, pa je moglo da se nasluti kako će sve izgledati.

Sada je jasno da je Englez na izlaznim vratima, i da svaki naredni kiks može da znači otkaz. I to nije problem, ako postoji plan. Junajted je posle Fergusona isprobao gotovo sve profile trenera.

U Dejvidu Mojesu tražio je čoveka koji poznaje ligu. Luj Van Gal je trebalo da donese autoritet i taktički red, Žoze Murinjo pobednički mentalitet, dok su Ten Hag i Ruben Amorim dobili priliku da na Old Traford prenesu ideje koje su ih proslavile u slabijim ligama. Ipak, ništa nije uspelo.

Pokušao je Junajted i sa "profesorom fudbala", Ralfom Rangnikom, a onda i sa "svojim ljudima", koji osećaju klub - Solšer je dobio otkaz posle tri godine, a Majkl Kerik bi mogao mnogo brže. Za razliku od brojnih igrača koji su nakon odlaska iz kluba pokazali kvalitet, sa trenerima to nije bio slučaj.

Upravo zato, ostaje pitanje: nije li vreme za trenera svetske klase, koji je u punoj snazi, a ne ime koje živi od stare slave, ili koje tek treba da se dokaže?

Više nema prostora za eksperimente ni vremena za čekanje, jer problem nije samo na klupi i u upravi. Problem je i na terenu.

A kada se kriza sa terena prelije van njega, situacija postaje još ozbiljnija. Kada igrač javno kritikuje rad ljudi iznad sebe, a kapiten preispituje poteze trenera, pitanje više nije samo ko je u pravu, već ko uopšte ima autoritet da odredi šta je ispravno.

Kada više nije jasno ko postavlja standarde, a ko ima poslednju reč, problem prestaje da bude samo fudbalski.

To je znak da nema hijerarhije i da u klubu, koji je nekada bio sinonim za disciplinu, više nije jasno ko određuje pravac. A u takvom okruženju teško je izgraditi tim, a kamoli pobedničku dinastiju. Ser Aleks nije postao legenda zato što je nasledio savršen Junajted, već zato što je stvorio klub koji je znao šta je, čemu teži i šta se od njega očekuje.

Današnji Junajted i dalje ima novac, istoriju i ime. Ali istorija ne osvaja pehare, a novac ne garantuje uspeh.

Možda je potreban novi Ferguson, ali pre nego što ga Junajted pronađe, mora da postane klub koji je u stanju da prepozna, dovede i podrži takvog čoveka.