This is England

"Ko nije bio na engleskom stadionu, taj ne zna šta je fudbal", rekao je Cile u "Kad porastem biću Kengur",  uz dodatak kako pada kiša, a tribine su pune. Verovatno je to najprostija definicija onoga što smo vidili u Londonu i Mančesteru proteklog vikenda. Činjenica, kiša nas je zaobišla, ali fudbal i taj ukus i miris specifičnog ostrvskog poimanja istog, svakako nije. Uz neke mane svojstvene današnjem vremenu.

Naoružani strpljenjem za saobraćaj u prestonici Britanije, prvi izazov bio nam je odlazak na "Stamford bridž" dan uoči utakmice Čelsija i Mančester junajteda. Stadion stariji od kluba, neki njegovi delovi i dalje, na svoj način, pričaju o istoriji fudbala. Čista je romantika zamisliti da je na Čelsijovom stadionu 1935. godine protiv Arsenala bilo preko 80 hiljada navijača, ili deset godina kasnije da je tu gostovao moskovski Dinamo pred 100 hiljada duša. Kada stanete pored Šed vola, malo oronulog, ali čuvenog zida koji je ostao od onog starog stadiona i vidite slike legendi, među kojima je i Bane Ivanović, jednostavno morate da se u glavi vratite decenijama unazad. Malo uhvatite vazduh i pomislite kako je Čelsi baš tu od početka prošlog veka. I voleli ga ili ne ima ozbiljnu težinu na Ostrvu.

Subota kreće iz Brentforda. "Dži-teč komjuniti" je drugi najmanji stadion u Premijer ligi, a domaćin je dočekao Fulam, komšiju iz istog dela prestonice čiji je "Krejven kotidž" na nekih šest kilometara. Doručak, pa krećemo ka zapadnom delu grada. Odjednom se pojavljuje objekat skockan između zgrada sa velikom pčelom na fasadi, simbolom Brentforda. Navijači svih godina u crveno-belom strpljivo u kolanama se kreću ka "Dži-teču", i ne obaziru se na gostujuće pristalice, takođe svih starosnih dobi, koji prolaze pored njih. Lokalni pabovi puni su do nekih desetak minuta pre početka i odjednom se prazne. Po komandi, svi ustaju i ulaze na svoja mesta. Na terenu bez uzbuđenja… I golova.

Kartu za Čelsi-Mančester junajted nije bilo moguće naći. Ako imate sreće i novca možete doći do "hospitaliti" ulaznica. Decenije promena na Čelsiju donele su i drugačiju publiku. Nema glasne podrške, nema one vatre na tribinama kakvu klupski prvak sveta zaslužuje. Ali za tako nešto pobrinuli su se gosti. Navijanje Junajtedovih fanova glasno od starta, veliki broj pristalica i pobeda uz malo sreće. Utakmica koja nam je uživo bolje izgledala nego na TV-u, a vredelo je doći i videti majstora kao što je Bruno Fernandeš. Na desetine autobusa došlo je iz Mančestera i drugih gradova, posle utakmice, bez ikakve tenzije fanovi Česija prolaze pored njih. Jedni veseli, drugi tužni. Nikada se Čelsi neće revanširati Junajtedu za Moskvu i tu 2008. godinu kada se Teri okliznuo u odlučujućem trenutku, ali su u subotu zaslužili bar malo sreće. Opet, Čelsijeva publika, razmažena i tiha, tek ponekad na sporu igru svojih ljubimaca znala je da odraguje. Zvižducima i negodovanjem.

Kupili smo karte za voz i uputili se u nedelju ujutru iz Londona za Mančester. Voz pun Arsenalovih pristalica. I onih starijih sa teškim borama na licu i izbledelim tetovažama i onih mlađih koji više gledaju evropski fazon navijanja, mada više deluju kao bleda kopija toga. Tri sata vožnje, poneka pesma iz vagona i na stanici Pikadili. Kada smo došli na severozapad Engleske krećemo i mi ka "Etihadu". Mali milion televizijskih ekipa iz celog sveta. Tu su Brazilci, Arapi, o Evropljanima i da ne pričamo. Domaćin je instalirao posebnu skelu na vrhu stadiona kako bi zadovoljio sve one koji su želeli da prenose utakmicu. "Golubarnik", kako kažemo. Sa nama je Džolion Leskot, prolaze i drugi nekadašnji igrači jednog ili drugog kluba. Tu su kao stručni konsultanti, da malo dignu tenziju pred utakmicu sezone. Šepure se ispod zapadne tribine čekajući svoje vreme ispred kamera. Kao i na Čelsiju, navijači prolaze jedni pored drugih, nema tu te frke i varnica na koje smo navikli.

Na terenu, oba menadžera "na iglama". Gvardiola skače i upada u Artetin restriktivni prostor. Deluje nam, ne prvi put. Amerikanizacija fudbala dovela je i do nus pojave izalska sa tribina par minuta pre kraja poluvremena kako bi se nešto pojelo i popilo, uz povratak u nekom petom minutu drugog poluvremena. Za naše poimanje fudbala, neshvatljivo.

Siti i Arsenal nas nisu razočarali. Tri gola, četiri puta pogođen okvir, šanse Haverca, kiks Donarume, magija Šerkija, pocepan dres Halanda, frustracija Gabriela… Da se priča i prepričava za one srećnike koji su bili na "Etihadu".

Ima stvari koje su nama kontinentalcima neshvatljive na Ostrvu, ne samo u fudbalu. Ali i pored toga, fudbal je tamo religija. Malo i rokenrol. Ako Barnlija koji je ispao prati u Notingemu par hiljada ljudi, a za to vreme navijači Sitija prodaju suze gostima sa "Emirata", dok malo ranije sve puca na "Mersisajd derbiju"… Gotovo da vam je žao da nešto od toga propusite.