Ne otpisujte Markeza i kada na štakama kroz padok hoda

Postoje vozači koji obeleže pojedine staze, šampioni koji iza sebe ostave jednu ili dve titule, i oni retki koji prevaziđu granice sporta kojim se bave. Mark Markez odavno pripada ovoj poslednjoj kategoriji. Čovek koji je izašao iz kalupa običnog Moto GP vozača i koji je, po ko zna koji put, pokazao da ga nikada ne bi trebalo otpisivati. Čak ni onda kada ga povrede slome, kada ga već sele u sportsku penziju i kada se čini da je poslednje što može da uradi da se vrati na motocikl.

Ne spadam u grupu njegovih navijača. Za mene je Valentino Rosi bio i ostao sinonim za Moto GP, čovek čija je harizma odavno prevazišla okvire trkačkih staza, čiji je osmeh postao zaštitni znak čitavog šampionata. Rosi je, jednostavno, Rosi. I tu nema mnogo rasprave. Ali, postoje trenuci u kojima navijačka pripadnost mora da ustukne pred činjenicama. A ono što Markez radi ove sezone odavno je izašlo iz okvira obične sportske priče. To je već materijal za rubriku "verovali ili ne". A, Španac nije imao nameru da na kraju ove trkačke godine pročita poslednje poglavlje.

Setimo se samo kraja maja. Posle Velike nagrade Italije u Muđelu, Markez je imao svega 71 bod na kontu, dok je Marko Beceki bio na čak 173. Razlika od 102 boda. U tom trenutku mnogi su već počeli da traže razloge zbog kojih Španac više ne može da se vrati u borbu za titulu. Povrede, operacije, problemi sa ramenom, polomljeno stopalo i dve propuštene trke u Francuskoj i Kataloniji. Činilo se da je priča završena.

Ali, on nije mislio tako. Šampion sveta se vratio u Muđelu i stigao do skromnog sedmog mesta, a onda je počeo da radi ono što najbolje ume, da pobeđuje. Mađarska, Brno, Zaksenring, Aragon, Mizano... Bodovi su se gomilali, razlika topila, a ono što je izgledalo kao nemoguća misija pretvorilo se u jednu od najneverovatnijih šampionskih potera koje smo gledali. Od Mađarske do San Marina zabeležio je pet pobeda, a potom nastavio da briše prednost rivala sve dok se ponovo nije našao u samom vrhu.

U međuvremenu, Becekijeva dominacija s početka sezone počela je da bledi, Horhe Martin je strpljivo skupljao bodove i uključio se u borbu za titulu, ali je Markez ponovo postao onaj stari. Ne nužno nepobediv na svakoj stazi, već vozač koji u svakom trenutku zna šta želi i kako da do toga stigne.

I sada, dok se približava prvoj meč-lopti za desetu svetsku titulu, osmu u kraljevskoj klasi, teško je ne diviti se onome što je uradio. Da, Martin još ima svoje šanse, Beceki se nije matematički predao, ali Markez je taj koji drži sudbinu u svojim rukama. U Kataru može da napravi odlučujući korak, a ako se to ne dogodi, čekaju ga Portimao i Valensija.

Ne verujem da će rizikovati više nego što mora. Markez je odavno naučio da šampionske titule ne osvajaju samo oni koji najbrže prođu kroz cilj, već i oni koji znaju kada treba sačuvati ono što imaju. Voziće za svaki bod, za svako mesto, ali i glavom. Jer istorija je već na dohvat ruke.

Nama, Rosijevim navijačima, ovakvo stanje se ne dopada baš mnogo. Još se nadamo da Martin može da mu pomrsi račune, a Beceki zakomplikuje završnicu. Negde duboko, međutim, znamo s kim imamo posla. Markez retko ispušta ono što jednom dohvati. Inteligentan, proračunat kada je najpotrebnije, a dovoljno drzak da rivalima uteruje "strah u kosti" na stazi, dok sa njima igra mentalne igrice. 

Zato, koliko god ga neko voleo ili ne, jedno mu se ne može osporiti: vozač je vanserijske klase.

Možda nikada neće imati Rosijevu harizmu, možda nikada neće osvojiti srca svih navijača kao Vale, ali ono što radi na stazi pripada istoriji. I zato, pre nego što ga ponovo otpišete, setite se koliko je puta već ustao kada su svi mislili da je pao poslednji put.

Ne otpisujte Marka Markeza, čak i kada na štakama kroz padok hoda.