Meklaren iz blata do Landove titule!

Plače Ciska, plače Adam, suze ne krije ni njihov sin Lando… Emocije su ih preplavile, valjda samo porodica Noris zna kakav su put prošli do nedeljnog popodneva u Abu Dabiju, kad je vozač Meklarena postao 35. šampion u istoriji Formule 1. I to u drami poslednje trke, protiv jednog od najvećih svih vremena Maksa Farštapena i timskog kolege Oskara Pjastrija. U tih 90 minuta Lando se borio sa samim sobom, strahom od poraza, grešaka tima koje nisu bile retke u njegovoj sedmogodišnjoj Meklaren eri… Valjda ga je malo i sreća nagradila kad mu je najviše bila potrebna, u trci bez ekstremnih dešavanja, treće mesto slavio je kao najveću pobedu u karijeri.

Znali smo pre starta da se Noris neće upustiti u duele sa Maksom i Oskarom, njegov cilj bio je biti treći. Pasivnost u prvim krugovima je bila razumljiva, on je taj koji se plašio kontakta, eliminacije... Cele sezone i Lando i Oskar (istina češće u boljem bolidu) borili su se sa Maksom, ali i čudnim odlukama sopstvenog tima. Meklaren je znao da se ogreši o svoje vozače, samo su Landu u šest navrata menjali gume duže od 3,5 sekundi, Britanac je imao i dva odustajanja zbog tehničkih problema na bolidu. Sve to imao je u glavi dok je odbrojavao kilometre gledajući u retrovizer super raspoloženog Šarla Leklera, Ferarijev lider kao da je želeo spektakl da začini svojom magijom, i bilo je tako do poslednje trećine trke. Tada je Lando mogao mirnije da gleda ka finišu, istoriji, gde je na kraju stigao kao jedanaesti Britanac šampion sveta. 

Veći deo svetske javnosti priželjkivao je titulu za Ferštepana, bez sumnje najboljeg vozača današnjice. Na kraju, nedostajala su samo dva boda, možda baš ona iz Katara, kad je Lando zbog greške Antonelija bio četvrti. Ne delim mišljenje onih koji grubo dobacuju kako Noris nije zaslužio, da on uživa plodove dobrog bolida… U modernoj Formuli 1 bez značajnog doprinosa tehnologije nema ni vrhunskih rezultata. Lando je sjajno koristio potencijal, na prste jedne ruke mogu da se izbroje greške, imao je najviše podijuma, a kad ste najkonzistentniji vozač u sezoni, jasno je da se pehar nalazi u pravim rukama.

I pored aljkavosti, lošeg tumačenja taktike, i konfuzije koju donose “papaja pravila”, Meklaren je ispisao jednu od lepših stranica istorije ovog sporta. Pre samo dve godine bili su na dnu, tim koji je jedva osvajao poene… Verovali smo da je jedini put da postanu fabrička ekipa. Nije se desilo, Mercedes im je dostavljao motore (i dalje to radi) i optimistički tonovi Zeka Brauna i Andree Stele delovali su kao utopija. Sve su nas razuverili, i poslali poruku da se rad i vera u znanje uvek isplate. I za to zaslužuju ogromno poštovanje, jer Norisova titulu u takvim okolnostima ima specifičnu težinu.

Dok traje Norisova žurka, mi već razmišljamo o 2026. Novi tehnički pravilnik uvodi nas u nepoznatu teritoriju, nema ni naznaka ko će ih bolje otključati. Nadamo se samo da kao u prethodna dva slučaju kad su se pravila menjala, neće jedan tim biti u isključivoj poziciji moći.