Postoji granica koju navijači nikada ne smeju da pređu

Gde prestaje navijačko rivalstvo, a počinje mržnja? Odgovor na to pitanje dobili smo u prethodnog vikenda na stadionu Koventrija, gde je jedan navijač domaćeg tima fotografijom preminulog šestogodišnjeg dečaka provocirao pristalice Sanderlenda. Bredli Loueri izgubio je bitku sa rakom 2017. godine, ali je njegova fotografija devet godina kasnije iskorišćena za nešto što nema nikakve veze sa fudbalom.

Bredli nije bio običan navijač Sanderlenda. Dečak koji je bolovao od neuroblastoma postao je simbol borbe protiv teške bolesti, a njegova bliskost sa tadašnjim napadačem "crnih mačaka" Džermejnom Defoom privukla je pažnju čitave Engleske. Pojavljivao se na stadionima, izlazio sa fudbalerima na teren i dobijao podršku pristalica različitih klubova. Upravo je fudbal njegovoj porodici pružio podršku u najtežim trenucima. Zato je posebno teško razumeti kako je fotografija deteta koje je ujedinilo navijače mogla da postane sredstvo za njihovo vređanje.

Snimak sa utakmice, koju je Koventri dobio rezultatom 3:1, izazvao je ogorčenje javnosti. Policija Zapadnog Midlendsa potvrdila je da se četrnaestogodišnji navijač Koventrija sam prijavio, nakon čega je uhapšen zbog sumnje na narušavanje javnog reda i pušten da se brani sa slobode dok traje postupak. Koventri se zvanično ogradio od incidenta, poručivši da ne toleriše uvredljivo ponašanje i da sarađuje sa nadležnim organima. Osude su stigle i od brojnih ljubitelja fudbala, ali konačna odluka o eventualnoj kazni još nije doneta.

Sličan slučaj dogodio se 2023. godine, kada je navijač Šefild venzdeja Dej Houton ismevao Bredlijevu smrt tokom utakmice sa Sanderlendom. Tada je osuđen na uslovnu zatvorsku kaznu od 12 meseci. Taj primer pokazuje da ovakvi postupci mogu imati ozbiljne pravne posledice, ali ne znači da će maloletnik iz Koventrija dobiti istu sankciju. Eventualna krivična odgovornost i klupske disciplinske mere tek treba da budu utvrđene.

Problem, međutim, ne počinje niti se završava kaznom. Engleski fudbal decenijama pokušava da napravi razliku između intenzivnog navijanja i ponašanja koje ugrožava druge. Provokacije, pesme na račun protivnika i međusobna dobacivanja sastavni su deo navijačke kulture. Ali kada se za vređanje koristi smrt deteta, više ne govorimo o rivalstvu.

Najvažnija reakcija stigla je od Bredlijeve majke Džeme. Iako je priznala koliko ju je pogodilo korišćenje fotografije njenog sina, zatražila je da se prema maloletniku i njegovoj porodici ne usmeravaju mržnja i pretnje. Umesto osvete, tražila je da dečak razume posledice svog postupka.

Naravno, bilo bi pogrešno zbog postupka jednog pojedinca osuđivati čitavu navijačku grupu ili klub. Koventri ima pravo da zaštiti ugled svojih pristalica, ali i obavezu da jasno pokaže da za ovakvo ponašanje nema mesta na njegovom stadionu. Osuda incidenta važan je prvi korak. Dosledno sprovođenje pravila, edukacija mladih navijača i odgovarajuće sankcije moraju da budu sledeći.

Fudbal ne mora da izbriše rivalstvo da bi sačuvao ljudskost. Naprotiv, upravo zbog snažne pripadnosti klubovima svaki gest solidarnosti ima dodatnu težinu. Navijači mogu da se ne podnose tokom 90 minuta, da slave pobede i teško prihvataju poraze, ali smrt šestogodišnjeg deteta nikada ne sme da postane deo toga. 

Bredli Loueri je za života pokazao kako fudbal može da ujedini ljude koji nose različite dresove. Oni koji danas koriste njegovu fotografiju za provociranje protivnika nisu pokazali koliko vole svoj klub, već koliko malo razumeju sport zbog kojeg su došli na stadion.