Promašeno skretanje za Vels

Imala je Srbija za koga da navija u fudbalu ovog leta. Ipak. Seniori se nisu plasirali na Svetsko prvenstvo, ali zato omladinci jesu na kontinentalni šampionat u Velsu. Naša najtalentovanija generacija u poslednjih desetak godina. Najskuplji tim na turniru. Prvi ili drugi favoriti za osvajanje titule. Atmosfera za poželeti. Odlični rezultati protiv Portugala, Engleske i Poljske u martu. A, onda se bližio početak takmičenja.

Selektor Gordan Petrić je verovatno bio najveći konzument lekova protiv glavobolje u Beogradu u maju i junu. Jedan otkaz, drugi, treći, povrede... Krunio se iz dana u dan blistavi tim, koji su na Kipru dve godine ranije u kadetskom uzrastu minuti delili od finala i možda krova Evrope.

U19 reprezentacija Srbije odigrala je turnir u Velsu bez šest bitnih igrača. Milosavljević, Avdić, Bačanin, Kostov, Maksimović, Cvetković. Previše, a da li su se neki izostanci mogli sprečiti, možda i nije tako teško pitanje. Kapiten Nikola Simić i saigrači na kraju nisu bili ni blizu da ponove rezultat sunarodnika iz 2013. godine, kada je ekipa Ljubinka Drulovića u Litvaniji pobedila Francusku u finalu.

E, da, kad smo kod "galskih petlova", njih uopšte nije bilo u Velsu. Domaćin, koji ne pripada fudbalskom kremu se obrukao, dok su izabranici Gordana Petrića sigurno mogli bolje. Iako je i sam plasman uspeh... Jedan postignut pogodak na tri utakmice, jeftino primljeni golovi, nedostatak uloga, nejasne formacije, sastavi, izmene, svađe na terenu, odustajanje...

Pa, tek ono neumorno izvođenje auta Ahmeda Hadžimujovića. Dok svet ne želi da se lopta baca daleko jer su šanse da se izgubi tako veće, naređenje bivšeg trenera Partizana bilo je da se uvek i stalno ona šalje što jače besciljno napred: zastareo fudbal nije nam pomogao, štaviše. Umesto da ovo takmičenje posluži za afirmaciju momaka rođenih 2007. i kasnije, uz izboreni plasman na U20 Svetsko prvenstvo 2027, Srbija se vraća sa Ostrva uz mnogo pitanja. Doduše, poraz od Hrvatske u dobroj meri režirao je i bundesligaški sudija Florijan Badštubner. Nedosuđen penal, pa puštanje akcije iz koje smo primili drugi gol dok se naš Petrović žalio na povredu glave, scene su koje nećemo zaboraviti.

Nažalost, nisu to glavni razlozi učinka 0-0-3. Već utisak da smo sami sebi uskratili priliku da vidimo koliko zaista možemo. Zašto se igranje za reprezentaciju pretvorilo u dobru volju pojedinaca/klubova? Srbija zove. Sećate se reklame? Šteta. Mogla je fotografija ovih tinejdžera da bude u Staroj Pazovi pored onih iz 2013. ili, još bolje – 2015. Tada smo bili prvaci Evrope i sveta. Sada ni himnu nismo preterano emotivno pevali.

Motivisao je Petrić fudbalere sa završnog spiska da nisu rezerve za pominjane momke koji su otkazali. Šteta što nisu uspeli da sruše tu mentalnu barijeru. Ovako... Nazad u klupe. Moramo da učimo. Italijani su na ovo takmičenje stigli posle završenih školskih testova. Za ceo fudbalski sistem pokušaj nacionalnog osvešćivanja u dve reči – Srbija zove.