Reprezentacije nisu klubovi

Prezasićenost je sve češća reč koja se koristi u društvima gde je glavna tema fudbal. Nema mnogo zaljubljenika u najvažniju sporednu stvar na svetu koji su u stanju da svakog vikenda odgledaju po nekoliko utakmica, a da pritom ne koriste mobilni telefon u isto vreme.

Međutim, to se uglavnom vezuje za klubove. Od ovog „prozora“, to bismo mogli da kažemo i za reprezentacije.

Nikada do sada nismo imali priliku da pratimo toliki broj mečeva nacionalnih timova u kratkom vremenskom intervalu, ako ne računamo završne turnire velikih takmičenja. Setićemo se osnovne ideje Lige nacija - zamena za prijateljske duele sa ciljem da gledaocima ti okršaji budu zanimljiviji i da takmičarski duh zaživi i na takvim utakmicama. Ipak, svako realan od donosioca odluka bi verovatno sad priznao da se od toga odstupilo skoro deceniju kasnije.

Svi mi volimo da gledamo reprezentaciju, da pevamo himnu, bodrimo naš nacionalni tim, ali ovo je previše. Skoro mesec dana usred sezone bez klupskog fudbala! Timovi ponovo prolaze neku vrstu priprema, jer, taman što su uhvatili formu posle napornog letnjeg početka, opet su silom prilika poslati na odmore. Nekada smo, pa čak i samo jedan meč reprezentacije, čekali i po nekoliko meseci sa velikim uzbuđenjem. Ovo što se sada dešava gubi smisao. Svaki selektor želi da u tim retkim prilikama gledajući godišnji nivo kada je kraj aut linije izvede najbolju postavu koju ima. A kako vam zvuči informacija da su oni sada praktično prinuđeni da za svaku utakmicu menjaju i po 50% ekipe? Nekada i više.

Jedna strana medalje je da selektori tako mogu da vide veći broj igrača na delu, ali zar onda to ne podseća na prijateljske utakmice čiji je cilj bio da skoro potpuno nestanu? Druga strana je da se tako možda i ništa ne dobija, jer, možemo ponoviti - za tim sa državnim grbom treba da igraju najbolji. Ovako, kvalitet se razvodnio, taktiziralo/kalkulisalo se iz nekoliko razloga, a svakako da je jedan od njih da se zvezde ili lideri ne preopterete jer treba zdravi i spremni da opravdaju silan novac koji dobijaju u klubovima.

Recimo, Mbape se tokom ovog ciklusa povredio, sreća, ništa ozbiljnije, mada, malo je reći da Murinjo svakako nije srećan. Niko ne kaže da se fudbaleri ne bi povređivali kada bi imali kao i obično po jednu, dve, eventualno tri utakmice u tim "prozorima", ali jasno je da su ovako šanse veće.

Takođe, najgore je ako nam postane svejedno da li igra reprezentacija ili ne. Ti dani su nekada bili nacionalni praznici, loše bi bilo srozavati tu emociju. Dobra stvar je što ovo neće biti čest slučaj. Ali, nije ni sada morao da se desi. Klubovi su klubovi. Reprezentacije su nešto mnogo više. Grubo je reći ne želimo... Ne treba da ih gledamo četiri puta u dve nedelje ako nisu u pitanju Evropsko ili Svetsko prvenstvo, eventualno Olimpijske igre. I ovako se svi sportisti žale na zgusnute rasporede...