Euroleague
pre 9 minuta 23: 42
Mareska otkrio šta mu je Enrike rekao posle spektakla
Trener Mančester sitija smatra da njegova ekipa nije nagrađena za igru u nastavku, a posle utakmice otkrio je i detalj razgovora sa kolegom.
Neka pitanja u fudbalu nisu taktička, već suštinska. Ne tiču se formacije, već identiteta. Ideja o strancima u reprezentaciji Srbije upravo je takvo pitanje.
Na dan okupljanja reprezentacije, kada se dresovi sa državnim obeležjem s ljubavlju dele, kada se o Srbije priča glasnije nego inače i kada se makar na trenutak zaboravljaju klupske podele, selektor je otvorio vrata jednoj ne baš novoj temi. Istina, ne širom, ne odlučno, ali dovoljno da promaja uđe. Veljko Paunović nije pozvao Lukasa Barosa, niti je to zaista planirao. Ali je zato otvorio temu koja nosi veću težinu od svakog spiska: "Želimo li igrača koji nema srpsko poreklo?"
I tu počinje priča koja prevazilazi jednog Brazilca iz Novog Sada.
Jer reprezentacija nije klub. Ona nije pijaca na kojoj tražiš "profil koji ti nedostaje". Ona je, ili bi bar trebalo da bude, ogledalo jedne fudbalske zemlje sa svim njenim manama i vrlinama.
Da li Srbija želi putem drugih? Primera ima. Neko će reći Hrvatska je još pre više od decenije imala Brazilca, ali nije usamljen slučaj, tu su i Nemci, Austrijanci, Švajcarci, Šveđani... Reprezentacije koje su godinama otvarale vrata igračima kroz naturalizaciju. I danas tim igračima niko ne osporava golove, medalje, trofeje. Ali, da li smo mi isti kao i oni?
To više nije pitanje poređenja, već pitanje identiteta. Jer ako otvorimo vrata igračima bez srpskog porekla šta time zapravo poručujemo? Da se himna može naučiti kao tekst pesme, bez onog grča u grudima? Da je dovoljno dobro igrati, a ne i pripadati? I možda još važnije, šta time govorimo našim igračima?
Da selektor pogleda u oči Aleksandru Mitroviću i ostalima, da im postavi jednostavno pitanje: "Da li želite da delite ovaj dres sa nekim ko ga nije sanjao kao vi?"
Mitrović, Vlahović, Pavlović i ostali su svakako proizvod nekog našeg sistema, igre u školskom dvorištu, svlačionica koje više pamte vlagu nego luksuz i snova koji su rasli uprkos svemu. Ako im danas kažemo da će im konkurenciju sutra činiti neko iz Južne Amerike, Afrike ili Azije, bez ikakve veze sa Srbijom šta onda ostaje od ideje da razvijamo svoje?
Da li biramo prečicu ili put? Jer ovo jeste suštinska dilema: rezultat ili identitet. Instant uspeh ili strpljenje. Uvoz gotovog proizvoda ili stvaranje sopstvenih vrednosti.
Nije da pokušaja nije bilo i ranije. I svaki put odgovor je bio isti ne. Ne zato što smo zatvoreni, već zato što smo verovali da imamo igrače za svetlu budućnost.
Danas selektor Srbije traži svojevrsni referendum. Mediji su već sproveli ankete i odgovor je prilično jasan, više od polovine odgovora bilo je NE. Ali možda ključno pitanje uopšte nije šta misle navijači. Možda je vreme da se anketa sprovede tamo gde je najvažnije u svlačionici.
Da selektor pogleda u oči Aleksandru Mitroviću i ostalima, da im postavi jednostavno pitanje: "Da li želite da delite ovaj dres sa nekim ko ga nije sanjao kao vi?"
I zato ova priča nije o Lukasu Barosu i selektoru Paunoviću.
Ovo je priča o tome da li Srbija želi da menja svoju fudbalsku krvnu sliku. Odgovor svakako neće dati statistika već svlačionica.
Da li himna može da se nauči?
Može.
Ali da li može da se oseti?
E, to je pitanje na koje ne odgovara glava, nego srce.
Pratite nas i putem Android ili iOS aplikacija
Ostavite komentar