Ko još želi da igra za Srbiju?

Kako se Srbija "skrpila" za junske utakmice, tako je i prošla. Dobila je dva "šamara" od kojih će se teško oporaviti do septembra. Međutim, kada reprezentacija izgubi od Meksika (5:1) i kada ni protiv Zelenortskih Ostrva (3:0) ne ostavi utisak ekipe koja zna kuda ide, onda je tu rezultat najmanji problem. Mnogo veći od dva ubedljiva poraza jeste poruka koju je Srbija ponovo poslala o sebi u svet.

A ona glasi: "Kult reprezentacije odavno je izgubljen, Srbija nema ni igru, ni igrače, a Veljku Paunoviću neka je Bog upomoć što bi naš narod rekao".

Nije ovo priča o jednom junskom okupljanju, jednom selektoru ili jednoj generaciji. Reč je o obrascu ponašanja koji traje poslednjih nekoliko godinama i koji je sada postao potpuno normalan. Dres Srbije se više ne doživljava kao obaveza koja je iznad svega. On se oblači kada odgovara, a skida kada dođe vreme za odmor, svadbe, proslave i privatne planove.

Naravno da su igrači umorni. Naravno da iza sebe imaju duge sezone. Ali da li su umorni samo srpski fudbaleri? Da li Kristijano Ronaldo, Lionel Mesi, Kilijan Mbape, Vinisijus Žunior, Hari Kejn ili Ašraf Hakimi nemaju pravo na odmor? Da li oni nemaju porodice, svadbe i druga slavlja? Imaju. Razlika je u tome što niko od njih ne zakazuje privatne obaveze u terminu za koji unapred zna da je rezervisan za reprezentaciju.

Srbija ne igra na Svetskom prvenstvu, ali svi su još pre godinu dana znali da je jun termin za reprezentativne utakmice. Zato priče o iznenadnim obavezama i neodoljivoj potrebi za odmorom ne zvuče ubedljivo. Još manje posle spiska od čak 15 igrača koji nisu mogli ili nisu želeli da se odazovu.

Mnogi su verovali da će se dolaskom Veljka Paunovića nešto promeniti. Da će autoritet čoveka koji je Srbiji doneo titulu prvaka sveta sa omladincima probuditi drugačiji odnos prema nacionalnom timu. Posle ovog okupljanja jasno je da nije tako. Problem je mnogo dublji od imena selektora.

Posebna priča su braća Milinković-Savić. Paunović je uspeo da ih vrati posle godinu i po dana. U martu su odigrali svoje utakmice i ponovo nestali sa spiska. Sve može da se razume, ali teško može da se opravda. Ako je reprezentacija važna u martu, kada se ide na veliko takmičenje, trebalo bi da bude važna i u junu.

Dovoljno je pogledati preko severne granice. Dominik Soboslaj je posle naporne sezone mogao pravo na odmor. Nije. Došao je na okupljanje Mađarske. A teško je poverovati da je manje umoran od pojedinih srpskih reprezentativaca koji igraju u Saudijskoj Arabiji ili onih koji čak i nemaju ozbiljnu minutažu u svojim klubovima.

Nije Srbija oduvek bila ovakva. Miroslavu Đukiću 2008. godine igrači su se odazivali. Siniši Mihajloviću 2012. takođe. Ljubinku Druloviću 2014. isto. Slavoljubu Muslinu 2016. takođe. Ozbiljni problemi počinju poslednjih godina, odnosno 2021. Još tokom mandata Dragana Stojkovića postalo je uobičajeno da se za junske akcije traže razlozi za nedolazak, a ne načini da se dođe.

Zato Paunović danas deluje previše blag za ovu grupu igrača. Nije realno da preko noći promeni ceo tim, ali jeste vreme da do septembra dobro razmisli kome će ponovo poslati poziv. Pominje se mogućnost naturalizacije igrača, ali to nije rešenje. Naprotiv. Time bi se dodatno urušio ionako poljuljan kult reprezentacije.

Suština nije u naturalizaciji, već u stvaranju nove selekcije. Ako neko ne želi da igra za Srbiju u junu, teško da će želeti i kada dođu novi problemi. Zato Paunović mora da počne da gradi tim od onih kojima je reprezentacija privilegija, a ne obaveza koju pokušavaju da izbegnu.

Možda rezultati neće doći odmah. Možda će biti i bolnih poraza. Ali državni tim ne može da bude čekaonica u koju se ulazi samo kada nekome odgovara.

Dok god dres Srbije bude obaveza koja se prihvata selektivno, teško da će reprezentacija stići tamo gde narod želi da je vidi.