Euroleague
pre 3 minuta 12: 35
Luis Hamilton rešio da ignoriše kritičare: Niko nije trenirao naporno kao ja, nisam izgubio ono što sam imao
Trka za VN Japana biće vožena u nedelju, 29. marta.
Nedavni derbi u AdmiralBet ABA lige između Crvene zvezde i Partizana ponovo je otvorio staru, pomalo neprijatnu temu odnosa srpskih navijača prema voljenim klubovima. Ne prema igri, ne prema borbi, ne prema identitetu, već gotovo isključivo prema rezultatu. Kod nas se pobede pamte, a porazi kažnjavaju praznim tribinama.
Srpski navijač, čini se, priznaje samo jedno merilo - rezultat, i to ga jedino zanima. Kada ga ima, dvorane i stadioni su puni, atmosfera na vrhuncu, sve funkcioniše u najboljem mogućem redu. Kada ga nema, slika se brzo menja, ista ta mesta ostaju poluprazna, energija nestaje, a podrška postaje selektivna. I to nije slučaj samo u košarci, isti obrazac vidi se u fudbalu, rukometu, vaterpolu....
Pozitivan izuzetak dugo su bili košarkaški navijači Partizana. Njihova podrška nije bila uslovljena isključivo trofejima, naprotiv, gradila se i u periodima kada su rezultati bili ispod svakog očekivanja. Ta energija, u AdmiralBet ABA ligi, a posebno u Evroligi, postala je prepoznatljiv simbol kluba i nešto što prevazilazi granice regiona, čak su postali globalni brend, pričalo se na svim meridijanima, o toj posebnoj sienergiji između navijača i igrača.
Ali, čak i tu dolazi do zasićenja. To se najbolje moglo videti kada je otišao trofejni trener Željko Obradović, tu je došlo do nekog razočarenja, i popularni "grobari" su počeli da bojkotuju, kad se na to doda i loši rezultati, dobije se poluprazna dvorana, što nije bio slučaj ranijih godina.
Problem nije u tome što publika želi pobede, to je prirodno i to svaki navijač želi. Problem je kada podrška postoji samo tada.
To pokazuje da ni čuveni "kop" nije imun na širi trend, ako utakmica "nema težinu", onda nema ni najvatrenijih na tribinama. Da je nekim slučajem situacija drugačija, i da se Partizan bori za plej-of Evrolige, nema dileme da bi i "Beogradska arena" bila ispunjena do poslednjeg mesta, da bi se brzo zaboravilo ko je bio trener, a ko sad sedi na klupi crno-belih.
Slična je situacija i u Crvenoj zvezdi, gde poseta takođe varira u zavisnosti od rezultata i značaja meča, činjenica da "delije" već duži niz godina, ne podržavaju AdmiralBet ABA ligu, ali znalo se kada se igra večiti derbi, da dvorana bude ispunjena do poslednjeg mesta. Ali, poslednji okršaj ove dve ekipe pokazao je da to više nije slučaj.
Što se tiče reprezentativnih selekcija, i tu ne može da se pohvalimo da postoji ljubav prema nacionalnom grbu, već se sve svede na rezultat. Najbolji pokazatelj su mečevi protiv Engleske i Albanije u Leskovcu u nedavnim kvalifikacijama, gde su se "orlovi" borili za baraž, ali ni to nije pomogla da se ispuni stadion. U suprotnom, tražila bi se karata više. Ista je situacija i sa košarkašima Srbije kada igraju kvalifikacije, iako smo u tom sportu velesila, jedna od najboljih na svetu, ni to nije "mamac" za publiku. Već je KSS primoran da besplatno deli karte, kako bi dvorana bila ispunjena.
Takav obrazac vidljiv je i u vaterpolu. Na Evropskom prvenstvu u Beogradu, koje se igralo u januaru, "Beogradska arena" je u prvih nekoliko utakmica bila gotovo prazna. Kako je šampionat odmicao i kako se naša selekcija približavala medalji, euforija je rasla. To je još jedan jasan pokazatelj, srpski navijač najčešće dolazi zbog rezultata, a ne zbog pripadnosti ili ljubavi prema reprezentaciji.
Problem nije u tome što publika želi pobede, to je prirodno i to svaki navijač želi. Problem je kada podrška postoji samo tada. Sport, posebno klupski, počiva na identifikaciji, na pripadnosti koja ne zavisi od tabele. Kada se ta veza svede na rezultat, gubi se suština navijanja.
Pratite nas i putem Android ili iOS aplikacija
Ostavite komentar