Druga liga – prva ljubav: Cvajta još čuva ono što je fudbal izgubio

Postoji liga koja svakog vikenda okuplja desetine hiljada ljudi, puni moderne stadione i nudi fudbal koji i dalje ima dušu. Liga u kojoj igraju bivši šampioni Evrope, klubovi sa ozbiljnom istorijom i navijači koji nisu tek dekor. "Problem" je samo u tome što nije reč o eliti, već o drugoj ligi Nemačke. O popularnoj Cvajti.

I baš u tome je njena posebnost.

Dok se širom Evrope fudbal sve češće pretvara u skup, ispoliran i udaljen proizvod, Cvajta i dalje deluje kao nešto što pripada ljudima. Ne korporacijama, ne turistima, ne prolaznoj pomami, već navijačima koji žive sa svojim klubom i za svoj klub. Zato nije čudo što je druga Bundesliga već godinama među najgledanijim takmičenjima u Evropi. Ne među najgledanijim drugim ligama, nego među najgledanijim ligama uopšte!

Šta Cvajtu izdvaja od drugih?

Pre svega, njeni klubovi nisu anonimni prolaznici u fudbalskoj istoriji. Naprotiv. Šalke, Herta, Bohum, Kajzerslautern, Hanover i još čitav niz timova veći deo svog postojanja proveli su u Bundesligi, a neki od njih ostavili su dubok trag i van nemačkih okvira. Zato Cvajta i ove sezone ne izgleda kao obično drugoligaško takmičenje, već kao liga prepuna velikih imena, velikih gradova i velikih očekivanja.

Ali istorija sama po sebi nije dovoljna da napuni stadion. Potrebni su ljudi, a upravo su oni najveća snaga nemačkog fudbala.

Nemci su tradicionalisti i to se u fudbalu vidi na svakom koraku. U vremenu kada su mnogi stadioni postali više turističke atrakcije nego domovi lokalnih zajednica, u Nemačkoj tribine i dalje imaju onu staru svrhu - da budu dnevna soba grada. Ulaznice su pristupačnije, odnos prema klubu je ličniji, a osećaj pripadnosti jači nego u mnogim bogatijim i glamuroznijim ligama. Nije slučajno što se upravo u Nemačkoj toliko insistira na tome da fudbal ne sme potpuno da pobegne navijačima.

Cvajta je zato mnogo više od drugog ranga. Ona je svojevrsna poslednja linija odbrane od fudbala koji sve češće zaboravlja kome zapravo pripada.

A onda dolazimo i do samog terena, gde je priča jednako dobra. Takmičarska neizvesnost je ogromna, razlike male, a skoro svako kolo donese rezultat koji ne očekujete. Pet timova pokušava da kupi kartu u jednom pravcu za Bundesligu,a još je dramatičnije na dnu tabele, gde se za opstanak bori gotovo pola lige.

To nije haos, nego dokaz da je liga živa.

Iz ličnog iskustva mogu to i da potvrdim. Petkom, subotom i nedeljom radim direktne prenose mečeva druge Bundeslige i zato vrlo dobro znam koliko je Cvajta nepredvidiva, glasna i fudbalski poštena. U gotovo svakom kolu dobiješ bar jednu utakmicu koja te podseti zašto ovaj sport i dalje može da bude iskren.

Zato Cvajta nije samo najbolja druga liga na svetu. Ona je podsetnik na to kako fudbal izgleda kada još nije do kraja prodao sebe. Svaka čast Čempionšipu i svemu što nosi engleski fudbal, ali skuplje zaista ne znači i bolje. Ako danas negde još možeš da vidiš fudbal koji pripada navijačima i lokalnoj zajednici, onda ga i dalje možeš pronaći upravo u Nemačkoj. U Cvajti.