Delfini, imate opet Beograd i šesticu na dlanu! Hajde da...

Sportska 2025. godina staće na jedan papir budućih almanaha srpskog sporta, jer naše reprezentativne dike i ponosi nisu osvojili nijednu medalju u "jačim" timskim sportovima, a nije bilo previše razloga ni za slavlje u pojedinačnim, ali sve što ima početak neminovno ima i završetak, pa bi tako već januar 2026. mogao da prekine loš niz.

I to tamo gde je najlepše - kod kuće, gde su srpski vaterpolisti dva puta potapali Evropu. Pre tačno dve decenije u finalu sa svojim arhetipskim protivnikom - Mađarskom, pod otvorenim tašmajdanskim nebom, a 2016. ispod svodova "Beogradske arene", u malom komšijskom derbiju sa Crnom Gorom. Ponovo na dlanu imaju magičnu šesticu u datumu...

Imaće i hiljade i hiljade ljudi na tribinama najveće dvorane na Balkanu, uz sebe, da ih vuku i dižu, u dobru i zlu. Od premijere sa Holandijom, 10. januara, pa sve do (držimo im fige) 25. januara, kada će biti razdeljene medalje na 37. kontinentalnom šampionatu. Da ih sada ponudite sigurnom bronzom verovatno bi prihvatili ideju da budu treći.

Ne zato što se zadovoljavaju mrvicama, jer ih nisu tako učili u klupama čuvene srpske vaterpolo škole, već zbog toga što ih na pobedničkim postoljima prvenstava Evrope i sveta nema još od zlata sa EP 2018, u Barseloni. Da nije vanvremenskog het-trika u olimpijskim titulama već bismo uveliko pričali i pisali u stilu 'bio jednom jedan trofejni sport u Srba'.

Srećom, tu su krune iz Rio de Žaneira, Tokija i Pariza da ih podsećaju kakva su velesila Delfini, kao najtrofejnija naslednica SFRJ baštine. Da mogu i umeju kada to hoće i kada su maksimalni u svakom trenutku, a ne s mene pa na uštap, kako im se namesti tog dana. Da ih motivišu i hrabre, jer daleko je obala, a mnogo gladnih pirana usput. 

Možda sadašnja generacija nema supermoći prethodne, predvođene čudesnom šestorkom Filipović, Prlainović, B. Mitrović, braća Pijetlović, S. Mitrović. Možda nije u rangu još starije, sa genijalnim Vujasinovićem, Savićem, Šapićem, Ikodinovićem, Ćirićem, Jelenićem... nešto mlađim Gocićem i Nikićem. Najzad, svako vreme ima svoje breme i heroje. 

Ali, ima čoveka-mašinu Dušana Mandića. Ima i vrsnog kapitena Nikolu Jakšića, dovoljno kvalitetnu braću Rašović, jednog od samo trojice trostrukih olimpijskih srpskih vladara Ranđelovića, pozadinskog junaka Dedovića... Ima i iskustvo odrastanja uz velikane i trajanja na seniorskoj sceni. Vrlo potkovanog selektora Uroša Stevanovića, takođe. 

Svi su ostvarenih klupskih karijera, pri čemu su jedan deo njihov deo proveli ili provode zajedno, u istim ekipama, na čemu se dugo zavidelo Mađarima, Italijanima i Špancima, uz naš tim i Hrvate, tradicionalno najvećim favoritima za odličja. Nije im ove zime manjkalo ni jakih provera u pripremnom ciklusu, mada im ishodi istih teško mogu biti pokriće za optimizam.

Međutim, test mečevi su jedno, a takmičarski nešto sasvim drugo. To važi i za teoriju i praksu, planove i dela. Naši vaterpolisti, sami, savršeno znaju šta ih čeka, šta sve moraju, a šta nikako ne smeju na EP 2026, naše je samo da im poželimo sreću. I dajemo vetar u leđa, do svođenja računa. Ako iko ima kredita kod naroda, to su oni.