Dva minuta ljubavi, emocija: "Grobari" nisu zaboravili svog Željka Obradovića

Postoje ljubavi koje ne mogu da izbrišu ni vreme, ni razočaranja, ni najteži rastanci. A ljubav između Željka Obradovića i "grobara" upravo je takva - iskrena, duboka i jača od svega što se dogodilo. Kada se Žoc pojavio, usledile su ovacije koje su odjekivale "Beogradskom arenom", a skandiranje njegovog imena trajalo je skoro dva minuta. Gotovo dva minuta emocija, zahvalnosti, poštovanja i ljubavi. Dva minuta u kojima su "grobari" pokazali da nisu zaboravili čoveka koji je za njih bio mnogo više od trenera. Bio je idol, vođa, neko ko je razumeo šta znači živeti za Partizan.

I možda je baš u tim ovacijama bilo najviše emocija. Jer Željko se od Partizana nije oprostio onako kako su mnogi želeli, niti onako kako je zaslužio neko ko je toliko dao klubu. Ostao je gorak ukus, ostala su pitanja, ostala je tuga zbog načina na koji se završila jedna velika priča. Ali ono što nije nestalo jeste ljubav.

"Grobari" su još jednom pokazali da umeju da razdvoje rastanak od svega što je bilo pre njega. Da umeju da pamte pobede, suze, velike večeri i trenutke kada je Žoc zajedno sa njima verovao da Partizan može svakog da pobedi. Jer neke stvari ne mogu da se izbrišu jednim ružnim rastankom. Na kraju, možda je baš to najveća pobeda ove ljubavi. Što, uprkos svemu, nije umrla. Što su navijači Partizana, kada su ga ponovo videli, izabrali da mu pokažu emociju umesto gorčine, poštovanje umesto zaborava i ljubav umesto tišine.

Skoro dva minuta "grobari" su mu poručivali ono što se ne može izmeriti trofejima i pobedama - da ga nisu zaboravili. A Željko, čak i kada je uspeo da zadrži suze, nije mogao da pobegne od istine koja je odjekivala tribinama: ljubav između njega i navijača i dalje postoji. I možda je upravo zato taj susret boleo, ali istovremeno i grejao srce.

Jer Željko Obradović i Partizan nisu samo priča o trofejima i košarci. To je priča o emociji koja se ne meri rezultatima i o vezi koju ni najteži rastanci ne mogu tek tako da prekinu. Neke ljubavi ne traže objašnjenje. Dovoljno je da se začuje jedno ime, pa da cela dvorana ustane. A kad su "grobari" zagrmeli: "Obradović Željko", znalo se da neke legende nikada zaista ne odlaze.

Dok su "grobari" iz sveg glasa skandirali njegovo ime, na licu trenera Panatinaikosa moglo se naslutiti koliko ga je taj trenutak pogodio. Bio je to jedan od onih trenutaka u kojima reči postaju suvišne, a emocije govore više od svega. Žoc je bio na korak od suza, ali je uspeo da se uzdrži, da sačuva prisebnost i ne prepusti se u potpunosti osećanjima koja su ga, činilo se, preplavila.

I kako i ne bi? Pred njim su bili ljudi sa kojima je delio velike pobede, teške poraze, neprospavane noći, radost i tugu. Ljudi koji su ga bodrili, verovali u njega i zajedno sa njim živeli za crno-bele boje. Možda njihov rastanak nije bio dostojan svega što je prethodilo, možda je ostalo mnogo neizgovorenih reči i gorčine, ali taj trenutak pokazao je da postoje veze koje ne mogu da prekinu ni najveća razočaranja