Kada poslednji zalogaj pokvari sve…

Ženska rukometna reprezentacija Srbije tokom decembarskih dana izazvala je nešto veću pažnju među ljubiteljima sporta, najpre, jer je posle nekog vremena igrala i utakmicu za prolaz u četvrtfinale. Srpkinje su pod vođstvom španskog stručnjaka Hosea Ignasija Pradesa podsetile koliko rukomet ume da bude živopisno sadržajan i zanimljiv i onome koji nema redovnu želju da prati dešavanja na terenu dimenzija 20 puta 40 metara. To posebno dobija draž kada ekipa koju pratimo pre izvođenja svojih veština zvanično otpeva "Bože pravde".

Srbija je zauzela 12. mesto u konkurenciji 32 ekipe, takođe, devojke su prvi put posle SP 2021. godine imale više pobeda nego li poraza (učinak na prethodna tri velika takmičenja bio je 1-11) i stekle su pravo da u jednoj utakmici igraju direktno za mesto u nokaut fazi. To bi bio istinski uspeh, ali nama još uvek ne pripada to mesto na svetskoj sceni.

Neke stvari ostaju zauvek iste, Srbija je među par najlošijih selekcija po broju istrčanih i realizovanih kontranapada, takođe, da li je to deo transformacije pod vođstvom novog selektora, ali srpski tim je bio jedan od najnedisciplinovanijih po prosečnom broju isključenja na turniru.

Dragana Cvijić se prirodno nametnula kao vođa grupe jer je predvodila saigračice u odbrani, dok je ulogu na drugom delu terena potvrdila kao najbolji strelac nacionalnog tima. Ono što je zabrinjavajuće, Dragana je igrala u proseku 51 minut po utakmici, a takva potrošnja u budućnosti nije realna uzevši u obzir da pivotmenka Ferencvaroša ima 35 godina.

Takođe, ne možemo zanemariti uticaj Katarine Tomašević u stručnom štabu, jer je Jovana Risović (verovatno) imala najbolji turnir u dresu reprezentacije pred golom.

"Kuvao je" Prades kao predstavnik Iberijskog poluostrva uz sastojke karakteristične za Srbiju, pa su očekivano uz pravu recepturu pobeđeni Urugvaj i Island, sa Nemačkom nije postojalo načina (i začina) da se stvari zaslade, utakmica sa Španijom bila je pravo osveženje u poslednjem trenutku, nešto što dugo nismo videli u srpskom rukometu, duel sa Farskim Ostrvima doneo je kontroverzu oko suđenja, ali ono što nije mogla ni španska stručnost da promeni je završnica turnira, okršaj protiv Crne Gore.

Čini se da nijedna taktika, nijedan ritual pre utakmice za prolaz u četvrtfinale nisu mogli da pomognu da Srbija već u hodniku dvorane u Dortmundu ne izgubi utakmicu. To je za posledicu imalo najteži poraz u istoriji samostalne države te se vraćamo na sam početak priče – gorak ukus za kraj, neuspešno glavno jelo, kao kakva pregorela paelja koja je zaštitni znak španske gastronomije, ali uz sastojke sa svih krajeva Srbije. Zato ostaje žal što je napredak ženske rukometne reprezentacije u senci debakla, kao poslednji zalogaj koji pokvari sve prethodne užitke...