Aleksandar Atanasijević za Arenu, posle razočaranja na EP: Nemotivisano i anemično, ali ne bih udarao po igračima ni dirao Krecua

Trinaesto mesto muške odbojkaške reprezentacije Srbije na Evropskom prvenstvu 2026 teško je palo svakom našem čoveku kome je ovaj sport na srcu, jer su nekada moćni "orlovi" pali na najniže kontinentalne grane u svojoj istoriji, gubili ili dramatičnim preokretima izbegavali "giljotinu",  delovali kao skupljeni s koca i konopca, naterani da budu tu gde jesu... 

Naročito onima što su u istom tom dresu osvajali medalje, poput evropskog prvaka iz 2019. godine, Aleksandra Atanasijevića. Prvotimac Olimpijakosa iz Atine je pratio nastupe nekadašnjih saboraca u Tampereu i Torinu, a na naše pitanje kako bi u jednoj reči sublimirao i opisao njihovo učešće izabrao je sledeći pridev.

"Nemotivisano. Ili, možda, anemično. I znam koliko im je to teško palo, jer sam sa pojedincima u svakodnevnom kontaktu. Sigurno teže nego svakom bivšem reprezentativcu ili gledaocu. Nismo mi nego oni žrtvovali celo leto da bi igrali na tom takmičenju, četiri meseca naporno radili kod čoveka poznatog po jakim i detaljnim treninzima, odlazili na povečerje tačno u minut, čega više gotovo da nema u drugim reprezentacijama. Porodice su ih ostale željne, da bi na kraju ispalo kako je ispalo. Nažalost ", kaže Atanasijević na početku razgovora za sajt TV Arena sport. 

 

Credit: Lukasz Gagulski / PAP / Profimedia

Zar baš zbog svega toga nije trebalo da daju sve od sebe, pa i više od toga? Žargonski rečeno, pokidaju. 

"Ponavljam, njima je najviše stalo, ali nisu tako izgledali u osmini finala. Pročitao sam mnogo analiza i komentara posle te utakmice, svaka teza ima neku svoju istinu i argumentaciju, a ja rizikujem da budem subjektivan u svojoj priči, jer sam bio u njihovim cipelama, sve ih volim i podržavam. Slovenija je objektivno, jača i iskusnija ekipa od Srbije, sa svim adutima dovoljnim za visok plasman, dok je Srbiji, možda, trebalo više kvaliteta i uigranosti. 

Više prijateljskih utakmica, takođe, jer ih je ekipa sa dosta novih (starih) igrača imala samo dve pred prvenstvo. Možda manje promena startne postave. Ja prvi volim da znam ko počinje, ko nosi glavni teret, ko tokom meča unosi energiju i menja njegov tok... Čovek ne zna odakle da krene i gde da završi sa sublimiranjem, niti u koga da uperi prstom, ako uopšte treba da se upire u nekoga". 

Šta vam je najviše smetalo u njihovoj igri i stavu, bolo oči, nerviralo ili vas razočaralo? Kao gledaoca, njihovog kolegu, a pogotovo kao osvajača medalja?

"Kao njihovom kolegi najviše mi je smatalo to što su svojim igrama i rezultatima dali drugima za pravo da ih tako loše komentarišu, jer znam koliko su dobri igrači i ljudi, posvećeni odbojci i reprezentaciji. Koliko su istinski želeli da naprave veliku stvar. Kao navijaču mi je nedostajalo više karaktera i žestine, naročito na tom zadnjem meču. Publika to teže prašta od izostanka uspeha. Svi volimo da sportisti izgaraju za dres i grb, naročito reprezentacije". 

 

Credit: Lukasz Gagulski / PAP / Profimedia

 

Sve vreme priče imate razumevanja za njih. Da li ste im se našli u najturobnijim trnucima?

"Čuo sam se sa dosta bivših saigrača posle eliminacije, gledajući da im ne smetam ili stajem na muku konstatacijama i izlišnim pitanjima. Više sam pokušavao da ih oraspoložim, bez obzira što su podbacili. Nije katastrofa to što se desilo, neuspesi su kao i uspesi sastavni deo sporta i života. Koliko god to zvučalo kao izlizana fraza, to je tako. Vratiili su se pokunjeni u Beograd, s osećajem griže savesti, kao da su ostali dužni ljudima, ali siguran da imaju sve što je potrebno za osvajanje medalja. U budućnosti". 

Mislite, dakle, da ovo nije surova realnost našeg nekada trofejnog sporta?

"Nažalost, (muška) odbojka nije izuzetak u odnosu na druge sportove. Većinu njih. Mislim na taj neki rezultatski pad. Nisu ni vremena ista kao pre. Ne želim da nipodaštavam bilo čiji trud i vanserijske rezultate, ali moram da kažem jednu veliku istinu - nekada je bilo jednostavnije doći do uspeha, jer je bilo pet do šest reprezentacija vrhunskog kvaliteta, a danas ih ima 20-25. Osim Poljske i Italije, stvarno dominatnih na svakom takmičenju, nema selekcije "predodređene" za medalje. Jedna Bugarska je ispala u osmini finala. Kao svetski viceprvak i domaćin.

Drugo, muška odbojka u Srbiji nema veliku bazu kao nekada. Kao ženska. U prošlosti se maltene podrazumevalo da osvajamo zlatne medalje na Balkanskom prvenstvu, u mlađim selekcijama, a sada neretko ostajemo van pobedničkog postolja. Deo krivice za to je i na nama, "matorim" odbojkašima. U zemlji gde ljudi, kako reče Nikola Jokić nekom prilikom, više vole rezultate nego sam sport. Nisam preveliki optimista, ali verujem da određene promene mogu pokrenuti stvari na bolje. Pre svega u radu sa mlađim kategorijama. Samo tako možemo da se nadamo nekoj novoj, velikoj generaciji". 

 

Zbog čega još nam je muška reprezentativna odbojka tu gde jeste?

"Nastaviću se na rečeno, muči nas lošiji rad u mlađim kategorijama. Što ne može da prođe bez posledica po nacionalne selekcije. Klupski dometi u Evropi nisu predmet priče, jer u tom segmentu nismo bili na visokom nivou ni u najboljim danima. Posebna muka je odsustvo naših igrača u Ligi šampiona. nekada smo ih imali po nekoliko na Fajnal-foru, a sada ih imamo dva, tri u celoj Ligi šampiona. Baš poražavajući podatak. 

Paradoksalno, ali, u isto vreme, imamo puno trenera koji mogu da rade na selektorskom mestu, a već su u tom sistemu. Hteo bih da naglasim i da je Krecu jedan od najboljih u struci na svetu, maksimalno posvećem poslu i Srbiji. Možda je izvukao trenutni maksimum iz ekipe, pa i sebe, ne treba tražiti krivicu u njemu. Ja bih zadržao do kraja olimpijskog ciklusa, iako je primarni cilj s početka, a to je plasman na Igre 2028. godine, posle ovog EP postao teško ostvariv. Gotovo nerealan. Treba raditi "samo" još jače i razmišljati na duže staze, pa na kraju podvući crtu i doneti odluku. Bilo kakvu". 

 

Credit: Anna Klepaczko / Zuma Press / Profimedia

 

Da li su strani treneri pravo rešenje za naš tim? U slučaju Poljske i Nikole Grbića jesu.

"Ja sam vam savremenih shvatanja, po tom pitanju. Po prirodi stvari, domaći treneri su strastveniji u radu sa reprezentacijom, ali ne vidim razlog da je ne vode kvalietni stranci. Ako manjka prvih, mada rekoh da imamo dovoljno naših dobrih stručnjaka. Da ih ne nabrajam. I Nikola je tako, sa Srbijom, sticao selektorsko iskustvo, da bi ga sa Poljskom podigao na najviši mogući nivo. Ne smemo, ipak, prenebeći da Grbić neverovatne uspehe pravi sa preko 20 igrača vrhunskog kvalteta. I da ima najboljeg odbojkaša na svetu, naturalizovanog Leona".

Vidite li sebe pored aut linije, jednog dana?

"Ne, nikako. Odlično poznajem sebe i znam da to nije posao za mene. Brzoplet sam na rečima, lako planem i burno reagujem na nezalaganje. Ne samo na utakmicama nego i na treninzima. A, to je pogubna slabost u trenerskoj profesiji. Spreman sam da, na razne načine, pomognem Srbiji i reprezentaciji, samo ne na taj".  

 

Strepite li od istog scenarija u ženskoj odbojci, kada jednog dana Tijana Bošković kaže zbogom, a u međuvremenu to definitivno učini i Maja Ognjenović?

"Prvo, ne znam da li su ljudi kod nas uopšte svesni koliko su suvo zlato Tijana i Maja. Da jesu verovatno bi se sponzori otimali od njih. Ni da li znaju koliko je teško desetak godina, u kontinuitetu, sa skoro svakog velikog takmičenja donositi medalje. Sa toliko zlatnih. Sumnjam. Ali, zato su svi pozvani da slute krah kada njih dve jednog dana odu. Srećom, devojčice i dalje trče na odbojku. Toliko ima odbojkaških školica. 

S tim u vezi, imam potrebu još nešto da kažem. Čitam redovno portale, naročito tekstove posvećene odbojci i ne mogu da se otmem utisku da se horski nipodaštavaju rezultati moje generacije. Olako se prelazi preko medalja, osvojenih od 2011. do 2022. godine. Kao da je normalno i lako biti dva puta prvak Evrope, jednom uzeti zlato u Svetskoj ligi... Sve to daleko od kuće, pred tuđim navijačima". 

Koliko srpskoj odbojci nedostaju vizija i sistemski rad jednog Aleksandra Boričića?

"Nažalost, samo sam okrznuo njegovu "vladavinu" srpskom odbojkom, jer je nedugo posle moje promocije u A reprezentativca otišao u Evropsku odbojkašku federaciju, ali iz to malo susreta i priča starijih od mene znam koliko je ne voleo nego živeo odbojku. O svemu vodio računa i bio ispred drugih, s idejama. On je začetnik odbojkaške Srbije u njenom najlepšem izdanju. Sada su vremena drugačija, ali je pritisak na odbojci ostao isti", zaključuje Atanasijević.