Nikola Grbić za Arenu: Lepo mi je sa Poljskom, u Srbiji se čekao momenat da budem sklonjen

Nema ko ne bi na njegovom mestu, posle odbrane titule evropskog šampiona i Lige nacija pre toga, sa Poljskom, spakovao kofere i zapucao na poduži odmor, da napravi otklon od mečeva, treninga i sporta u celini, ali je Nikola Grbić imao neodložna ili preča posla na Harvardu. U potrazi za nešto drugačijim, a u njegovoj profesiji primenjivim znanjem, "mozak igre" odbojkaške selekcije Jugoslavije, alfa i omega više italijanskih klubova i eks selektor Srbije, sa tri odličja na klupi "orlova", završio je na čuvenom američkom Univerzitetu. 

"Završio sam na Harvardu zbog Jovana Protića, izvršnog direktora firme Idealo, iz Nemačke, sa dugim iskustvom rada u Poljskoj, gde je bio jedan od šefova njihovog najuglednijeg sportskog lista Sportski pregled. Poznatog i po učestvovanju u transformaciji Blica, sa papirnog na digitalno izdanje. Palo mu je na pamet da bih mogao biti gost konferencije sa direktorima najvećih firmi, u njegovoj organizaciji, da kroz vođeni intervju pričam o liderstvu, uklapanju ljudi s jakim egom, ostajanju na vrhu... Nisam znao o kome je reč, ali sam ga, na nagovor žene, "izguglao".

I otkrio koliko mogu da naučim od njega. Uz Jovanovu podršku, prijavio sam se za jedan drugi, intezivniji, specifičniji i skuplji kurs, ali sam na kraju primljen na program Razvojno liderstvo. Moja ideja je bila da pokušam, zajedno sa ljudima u više, manje istim pozicijama u svojim firmama, za proizvodnju, bankarstvo, marketing... vidim njuhovu stranu donošenja odluka, kada se suoče s nekim problemom. Ne da bih pokrenuo neki biznis, postao računovođa ili stručnjak za veštačku inteligenciju, već da bih dobio drugu perspektivu.

Kao intuitivnom lideru bilo mi je potrebno da formalizujem neka znanja i... ljudi visokih kompetencija, veštih u prenošenju praktičnog znanja, uspeli su da mi, što bi rekao Andrija Gerić, otvore čakre. Pored tih nekoliko nedelja na licu mesta, u Bostonu, imao sam i imaću više onlajn modula, a propustio sam samo jedan, na dan meča sa Portugalom, na Evropskom prvenstvu", kaže nam Nikola Grbić, na početku razgovora za naš portal.   

 

Credit: JAKUB PIASECKI / CYFRASPORT / Newspix.pl / Profimedia

Vratimo se na teren vaše profesije. Da ste u poziciji odbojkaškog predavača, kojoj biste lekciji prvo podučili buduće kolege, trenere?

"Zavisi da li se radi o trenerima koji treba da vode klubove ili reprezentacije i od njih se očekuje da nešto osvoje ili pričamo o radu sa mlađom kategorijama, jer je pristup potpuno drugačiji. Ako pričamo o prvoj kategoriji onda bi interesantna tema bila 'Kako da vodiš igrače jakih karaktera i menadžerišeš na način da daju najveći doprinos ekipi'. Taj segment našeg posla je donekle zanemaren, a vidim da dosta kolega koristi razne kratkoročne taktike, poput drugarskog odnosa.

Trude se da budu jako dobri da njima i gledaju da im se ne zamere, pa ako im se ovi smiluju i (po)slušaju - dobro... Jedna je istina, igrače na takvom vrhunskom nivou nemam šta više da naučim, jer toliko stvari već dobro rade. I bez mene. Mogu samo da im skrenem pažnju ako to ne koriste, a znam da mogu, kao i da im ne dozvolim da spuštaju nivo, ni na treninzima ni na utakmicama. 

Druga grupa trenera je najvažnija od svih, jer ako oni kvalitetno obave svoj posao naš je mačiji kašalj. Za njih je jako bitno da umeju da prepoznaju kada neko od mladih momaka kasni u razvoju, a mogao bi da eksplodira za dve, tri godine. Nije im lako, jer su klubovi i federacije usmereni na rezultate, često bez dugoročnog plana i strpljenja, pa se u prvi plan guraju oni što brže porastu i omaljave, jači su i skočniji od vršnjaka u tom nekom uzrastu. Sitniji i tromiji ostanu zanemareni, pa tako skrajnuti i demoralisani neretko odustanu od odbojke, a da su imali dovoljno pronicljivog šefa, voljnog da ih sačeka, motiviše i istrpi mogli su možda da naprave velike stvari.

I budu na mestu onih što, kao već formirani igrači, prave kardinalne tehničke greške, pa moraš da ih svači čas ispravljaš, kao kera da ne trči za svojim repom. Nažalost, ljudi zaduženi za pravljenje odbojkaških naslednika ili nisu dovoljno obučeni kako da prenesu znanje ili nisu motivisani da tu ostanu. Žure da budu treneri prvih timova, da bolje zarađuju".     

 

 

U postizanju vaših izvanrednih rezultata sa selekcijom Poljske koliko otpada na suvo taktičko-tehničko-metodološko znanje, a koliko na psihološko-pedagoško umeće?

"Sve u svoje vreme, jer nije isti rad na početku i kraju priprema za Ligu nacija, završnica priprema za Evropska prvenstva, na primer, odnosno vođenje ekipe na samom turniru, pogotovo u njegovoj odlučujućoj fazi. Sa mladima, bez mnogo prostora i šanse u najjačoj konkurenciji, akcenat je više na tehničkim detaljima, vraćanju u neku osu, u smislu kako da razmišljaju o svojim potezima, kako da reaguju na grešku... Kod ostalih više menadžerišeš njihove odnose, gledajući da zajedno imaju takav pristup da skupa i svako za sebe daju maksimum". 

Šta pomislite kada čujete komentare tipa 'Lako je njemu kada ima takve igrače'?

"To je strava pitanje! Kao prvo, Poljska je u nekim situacijama, pre nego što sam ja došao, imala i bolju ekipu nego danas. Pojedini od tih igrača su i dalje sa nama, pa opet Poljaci nisu bili na tako visokom nivou i kontinuirano osvajali medalje. Možemo da diskutujemo i o Americi, Rusiji, Brazilu, Italiji... jer, isto imaju kvalitetan igrački kadar, tradiciju, razne trenere..., pa, opet, im ne uspeva to što mi radimo.

A, igramo pod pritiskom očekivanja milionskog auditorijuma i medija. Nije lako ići sa turnira na turnir, uz tuđa podrazumevanja. Kada sam počinjao u redu je bila svaka medalja, a sada bude i mrštenja kada doneseš bronzu. Ne pogađaju me komentari tipa 'Lako je njemu...', daleko od toga, ne obazirem se na njih, samo ću reći da oni što tako misle nikada nisu bili u istoj situaciji. Samim tim ne mogu znati o čemu pričaju".

 

 

Koliko vam je trebalo da se sa igračkog "prešaltate" na trenerski mozak?

"Uh, to je najteži momenat, na početku karijere. Kada sam izlazio na teren, mogao sam da promenim tok stvari mojim potezima. Da dignem, blokiram, odserviram ili poentiram, jer sam imao direktan uticaj na igru. Kao trener mogu samo sve da pripremim i postavim, a onda stanem sa strane i, moleći boga, čekam, da ekipa izvrši. Teško mi je bilo da se naviknem na taj potpuni manjak kontrole, ali sam vremenom naučio da se nosim s tim. Ukapirao sam ulogu trenera. Tu sam da ih vodim, podržim i pomognem im da budu svoja najbolja verzija kada je najpotrebnije". 

Na tom putu samorazvoja čije ste savete najčešće i najdoslednije sledili i(li) primenjivali, dok niste svemu dali lični pečat?

"To je proces, učio sam i dalje učim. Ako budem stao ili ne budem više uspevao da se adaptiram teško mogu ostati na vrhu, a ja to ne želim. Zato se stalno usavršavam i svojim primerom dokazujem igračima koliko je bitno da iznova i iznova streme ka tome da budu bolji. Radio sam sa raznim trenerima i susretao se sa njihovim drugačijim stilovima, od nekih učio kako treba, uz neke shvatio šta ne treba da radim, jer može se i te kako učiti na tuđim greškama. Gledao sam kako sve da primenim i modifikujem, tako da bude svojstveno mojim shvatanjima, karakteru i pristupu odbojci.

Ostajući autentičan, jer sam i kao igrač znao da osetim kada trener nije svoj, kada kopira i nije dosledan njegovim profesionalnim i ljudskim principima. Apsolutno je važno da te prepoznaju kao takvog. Samo tako možeš dobiti iskren respekt i izgraditi zdrav autoritet. Ceo život je konstantno učenje - adaptacija - lekcija - greška - promena - primena i tako u krug. Ne postoji gotov recept". 

Najteže je ponavljati uspehe, a vi imate nestvarni 10 od 10 učinak, u medaljama, sa Poljacima. Postoji li "formula" za to, a da nije reč "samo" o sportskoj nezajažljivosti i opako jakom igračkom kadru?

"Kompleksna je to priča. Pričamo o ljudima koji su aktuelni evropski prvaci, treći na svetu, pobednici poslednje Lige nacija, drugi na Olimpijskim igrama 2024 i imaju još titula i medalja na tim takmičenjima, plus gomilu vanserijskih klupskih uspeha. Vidiš da se i dalje trude i da to nema veze ni sa novcem ni sa brojem trofeja, kao nekakvom statističkom potvrdom da su najbolji.

Tako i ja, želim da svaki sledeći put izvučem najbolje moguće iz njih. I sebe. Kada smo osvojili Ligu nacija 2025. godine, dok su još slavili u svlačionici, puštali muziku i pili "sok od pomorandže" (smeh), ja sam razmišljao koliko slobodnih dana da im dam, pre nego što ih opet okupim, za Svetsko prvenstvo. Dokle god budem trener imaću taj, idemo dalje stav. Nema matematičke sigurnosti, ali ako tako budem radio svaki dan velike su šanse da ostanem na sadašnjem nivou".   

 

Credit: ANTONIO SCORZA / AFP / Profimedia

Da li ste više "bič božiji" ili "sve možemo rešiti prijateljskim razgovorom" trener?

"Mislim da nemamo šta da razgovaramo ako moram da ih "bičujem", iz bilo kog razloga, da ih ubeđujem i motivišem. Zbog čega si ti tu i šta želiš?! Zato kažem da je uloga trenera mlađih kategorija ekstremno važna. Kod klinaca njihovi roditelji plaćaju da se time bave, ako im se ne sviđa ne možeš da ih zadržiš, a ako treniram profesionalca  priča je samo po sebi rešena, jer oni žive od igranja odbojke. Tu sam da ih podsetim na to, ako zaborave. Ako ne razumeju važnost toga ili se prave da ne razumeju, gledam neostane nijedna "trula jabuka".

Zahvaljujući poljskim novinarima i tome što sve prate, računaju i pamte, došao sam do zanimljive činjenice da su samo dva igrača bila na svih tih 10 turnira, s medaljama, odnosno jedan, jer je drugi bio u ekipi, ali zbog izvrnutog zgloba nije bio u stanju da igra. Iz mnogo razloga, svake godine igram sa ekipom koja nije najjača moguća. Svako od njih je izuzetno važan, ali niko nije nezamenjiv. Imam veliko poštovanje prema momcima i moram da imam pravi pristup prema njima, kada žrtvuju vreme sa svojim porodicama. Ako to izostane dovoljno je da se ne potrude do kraja i to poremeti atmosferu, toliko da trener (selektor) izgubi svlačionicu. Tu prestaju rezultati, a kada se to desi počinju pritisci kluba ili federacije i već si bivši. Uvek je lakše promeniti jednog čoveka nego ceo tim".

Je li prvo odličje, kao prva ljubav, zaborava nema ili vam je neko drugo posebnije i važnije, iz najličnije moguće vizure?

"Imam dve takve medalje, to jest titule. Jedna je u Ligi šampiona, sa Zaksom, pošto je bila potpuno neverovatna i neočekivana za sve nas, a druga sa Evropskog prvenstva u Rimu, pre tri godine. Iz nekih razloga...". 

Koliko ste, ako ste uopšte, opterećeni osvajanjem olimpijskog zlata?

"Imao sam igračko iskustvo iz te situacije. Moj sveti gral iz tog perioda bilo je osvajanje italijanskog prvenstva, verovao sam da neću biti dovoljno dokazan, uspešan i priznat ako ne uzmem skudeto. Kao, džaba mi sve... Na kraju, uzeo sam ga kada sam već digao ruke, kada mi apsolutno više nije bilo važno. To je stvar koja ne može da me definiše kao trenera, mada imam svest o prestižnosti olimpijskog zlata. Sve se svodi na dobru pripremu i dobro vođenje, pa ako bude - bude. Uz zdravlje igrača i dobru formu potrebno je i da imaš sportske sreće".   

Da li ste tokom rada u srpskoj reprezentaciji uživali dovoljno i iskreno poverenje i podršku?

"Uživao sam u radu sa momcima, mislim da je taj deo priče nešto što me držalo, uz želju da se usavršavam, jer sam bio dobar igrač, ali nisam imao trenerskog iskustva. Imao sam bezrezervnu podršku jednog, jedinog i neponovljivog Aleksandra Boričića. Ona se donekle nastavila u vreme Nenada Golijanina, mada za tih sedam meseci, koliko je bio predsednik Saveza, nisam dobio nijednu platu. Kada je došao novi predsednik rečeno mi je 'Ne priznajemo stare dugove, a nemaš ni potpisan ugovor".

Osećao sam da se otprilike čeka momenat da budem sklonjen. Nisam dosad pričao o tome, po medijima, jer sam uvek bio za to da se prljav veš pere kod kuće. Ja znam istinu o jednom od najtežih momenata u mojoj karijeri. I malo ljudi oko mene. Možda je sve baš tako trebalo da se desi, da me iskreira ovakvog kakav sam sada. Otišao sam na drugu stranu, lepo mi je sa Poljskom". 

 

 

Žalite li za nečim iz tog perioda karijere? Da li biste, da ste u prilici, uradili nešto drugačije?

"Uvek je lako biti general posle bitke i povezati niti unazad, kada znaš šta se desilo i naknadno otkriješ stvari koje nisi znao da tada postoje. Bilo je teških, groznih i napetih momenata, ali apsolutno ništa ne bih menjao, što se tiče samog posla, jer sam svaku odluku 100 puta promislio pre donošenja. U odnosu na raspoložive informacije. Verovatno sam zbog svega toga postao ovo što jesam, kao trener i kao čovek. Drugačije bih napravio samo neke stvari vezane za porodicu, ali to je već privatna priča". 

Imate li ambiciju, želju, san da jednog dana opet vodite "orlove"? Ako je odgovor potvrdan, šta bi bio preduslov za to? Možda više njih?

"Imam još dve godine ugovora sa Poljacima, rekoh već da mi je lepo biti im selektor, ali nismo još razgovarali i diskutovali o produžetku saradnje. Što se tiče Srbije, postoji velika šansa da se vratim jednog dana, ako se poklope stvari. Puno njih, da bi to imalo smisla. Ne treba mi ništa na tacni, nemam listu želja, ne moram da letim biznis klasom... samo nisam više trener u izgradnji. Znam šta hoću i na šta nikako ne pristajem. Jednostavno, potrebno je da rukovodstvo Saveza bude u istoj liniji sa mojim razmišljanjima, ciljevima i pravcem. A, onda da stoji iza dogovora", zaključuje div srpske, poljske, evropske i svetske odbojke.