Igor Kolaković za Arena sport: Mnogo je važno da se vratimo na Olimpijske igre

Na vrhuncu moći generacije braće Grbić, Kovača, Miljkovića, Vujevića, Boškana, Tanaskovića, Mijića... Srbija, u to vreme udružena sa Crnom Gorom, na Olimpijskim igrama u Sidneju 2000. godine pozlatila je srebro iz Atlante 1996, ali od tada ne uspeva da dobaci do pobedničkog postolja.

Šta više, "orlova" nije bilo na OI u Rio de Žaneiru 2016. i Tokiju 2020, a za odlazak u Pariz, ovog leta, imaju još jednu šansu, jer ih samo dobri rezultati u dolazećoj Ligi nacija i odgovarajući plasman na rang listi Međunardone odbojkaške federacije vode u "grad svetlosti", pa Atanasijević i ostali imaju "mač nad glavama" pred seriju turnira. 

"Svi jako želimo da odemo na Olimpijske igre, još od kraja kvalifikacionog turnira. I pre njegovog početka pretpostavljali smo da, u tom trenutku, nemamo kapacitet da idemo pravo u Pariz i da naš put vodi preko Lige nacija. Od tada do ovog okupljanja, u stalnim međusobnim kontaktima i pričama, mesecima smo podgrejavali nadu u hepiend, naravno, sa svešću da samo ako budemo pravi možemo do cilja. Sada, kada smo ponovo zajedno gledamo da budemo potpuno usredsređeni na ono što je ispred nas. Apsolutno ništa sa strane ne sme da nam poremeti fokus na vađenje olimpijske vize. Mnogo je važno da se vratimo na Igre!", kategoričan je selektor Igor Kolaković na početku razgovora za sajt Arena sport, vođen u vreme pripremnog turnira u Italiji.     

 

MN Press

U ovo doba godine, vrhunski sportisti obično su kao limun isceđeni od obaveza u klupskim takmičenjima, pa jedino pažljivo brzinsko resetovanje tela i uma, uz snažan patriotski naboj, mogu ih vratiti na visok nivo igre i forme, potreban za nastupe u nacionalnim timovima. 

"Osim Kovačevića, kog smo zbog sitne povrede poštedeli turnira u Italiji i ostavili ga da se oporavlja u Beogradu, svi momci su zdravi, pravi i orni za utakmice. Sa sve Podraščaninom, čija je klupska sezona duže trajala, pa nam se ovde priključio. Neki su napravili lepe stvari sa svojim ekipama, drugi i ne baš, ali su ujedninjeni i jedinstveni u težnji da odemo na Igre. Uvek možemo da tražimo izgovore, pa i da se zaklanjamo iza fizičkog umora i mentalno-emotivnog pražnjenja igrača preko godine, ali ponavljam da nas ništa ne sme skrenuti sa zacrtanog smera. Ni krupne stvari ni detalji, jedino čime moramo i hoćemo da se bavimo su treninzi i mečevi. Da kroz dobar rad, kvalitetne odnose i pošten pristup nalazimo način da rušimo prepreku po prepreku. Samo tako možemo prizvati onu malu, potrebnu dozu sportske sreće". 

Kvalfikacioni turnir za OI bio je pre nešto više od pola godine, pa se postavlja pitanje da li, šta i koliko je Srbija za kratko vreme izmenila u svojoj odbojci, odnosno da li je taj napredak dovoljan za odlazak u Pariz. 

"Mislim da su igrači zreliji za jednu godinu, kao uostalom sve reprezentacije. Naša se dobro poznaje, gro ekipe je deceniju i više zajedno, momci su svašta prošli, uklopili se u skladnu celinu, zajedno naučili važne lekcije i očeličili, a mlađi im postaju kvalitetna potpora. Novajlije su im na poslednjem Evropskom prvenstvu postali, uslovno rečeno, konkurencija. U najzdravijem i najispravbijem smislu, selektorska milina ih je sve skupa gledati kako se na ovih dana, na treninzima, bore za svoje mesto pod "reprezentativnim suncem". Deo optimizma crpim iz te njihove želje da budu deo šestorke, a deo iz pozitivne atmosfere, jakog rada i spremnosti da dišu kao jedan kada je najpotrebnije".                                                                   

 

Put do takmičenja svih takmičenja nije ni lak ni jednostavan, jer naši odbojkaši moraju da osluškuju i tuđe rezultate, dok pokušavaju da na svakom meču budu maksimalni. 

"Nema većeg izazova od učešća na nejvećem skupu sportista, a prepreka su nam svi protivnici, naročito oni sa istom ambicijom i manjim ili većim šansama da uspeju u olimpijskoj misiji. Pre svega mislim na Kubu, s povratnikom Simonoom, vidim jako motivisanim da odvede tim u Francusku. U redu s nama stoje i Holandija, Iran i Turska, dakle šerenoliko i jako društvo. A, mesto samo jedno i bodovni sistem težak za objasniti čak i ljudima bliskim odbojci. Suštinski, u tom nastojanju da osvojimo potrebnu poziciju na FIVB listi najviše dobijamo pobedama protiv najjačih i, obrnuto, najviše gubimo porazima od slabijih od nas. Zbog toga ne sme biti opuštanja i praznih hodova, u svakom setu moramo izvući maksimum od sebe".  

Kolakoviću ne mora niko da objašnjava koliko je za budućnost srpske odbojke važno da evropski prvak iz 2019. godine ponovo bude deo veličanstvene olimpijske scene, odnosno priključi se zemljakinjama Maji Ognjenović, Tijani Bošković i ostatku sastava u izboru njegovog kolege Đovanija Gvidetija. 

"Odbojkaška zemlja kao Srbija zaslužuje da pored ženske ima i mušku reprezentaciju na Olimpijskim igrama! Nije nas bilo u Rio de Žaneiru i Tokiju, ne bi valjalo da propustimo i Pariz. I ova generacija svojim trajanjem, posvećenošću nacionalnom timu i rezultatima zaslužuje da bude deo tako velikog događaja, njen najveći deo je još od 2013. godine deo borbi za medalje na velikim takmičenjima. Znamo da se ne kotiramo baš visoko u većinskim procenama i projekcijama većinske odbojkaške javnosti, ali to ne dotiče našu, stvarno, ogromnu želju da prvi prođemo kroz cilj. S tim da ona mora biti pametno trošena, dozirana i kanalisana, da ne bismo "pregoreli" u njoj. Ne bih o eventualnom neodlasku u Pariz pričao kao o neuspehu, jer su to više neostvareni naumi nego epske katastrofe ili tragedije ili čuda i senzacije, u slučaju realizacije startnih planova, a mi ovde smo skloni ektremnim tumačenjima, prosto neću uopšte da razmišljam o lošim scenarijima i ishodima. Nemama pravo, vremena i prostora da rezonujem u stilu šta bi bilo kada bi bilo, bavim se samo kratkoročnom strategijom. Samo da dočekamo početak Lige nacija i onda, od utakmice do utakmice, idemo ka "svetlu".  

 

MN Press

Ono što bode oči poslednjih godina jeste disproporcija između učinka ženske i muške selekcije, jer "orlice" gomilaju titule i druga odličja, dok "orlovi" ne završavaju među Top 3 na šampionatima Evrope i sveta. 

"Ne bih ni u kom slučaju hteo da potcenim žensku odbojku, jer je izuzezno cenim i sa zanimanjem pratim, pogotovo naše velike igralice i ostale devojke iz reprezentacije, ali činjenice su činjenice. U muškoj je konkurencija znatno veća, vremena su se promenila i kvalitet toliko izravnao da jedna Rumunija može da pobedi Francusku ili jedna Turska dobije Srbiju, da se jedna Kanada i Nemačka kvalifikuju za Igre, a Italija i Argentina ne, da jedna Holandija ima duge prazne hodove... Jedno su nostalgična sećanja, a drugo nove okolnosti. Mi, recimo, već neko vreme ne izbacujemo ekstremno talentovane igrače, pa nam je mnogo teže nego pre da nadomešćujemo povrede ili povlačenja važnijih reprezentativaca. Pa, opet, smo pokazali visok nivo na poslednjem prvenstvu Evrope, imali u četvrtfinalu u jednom trenutku "u rukama" potonjeg šampiona Poljsku... Za sve su potrebni vreme i strpljenje", poručuje na kraju priče za naš sajt višestruki učesnik OI sa Srbijom, kom je ovo drugi selektorski mandat na na našoj klupi, a deo trenerske slave stekao je i kao strateg nacionalnog tima Irana.