Ne treba nam Mano(j)lo, već samo malo više strasti

Vođstvo Partizana, preokret Zvezde, mnogo debitanata na terenu, sporne sudijske odluke o kojima se priča, bakljade na sva četiri sektora stadiona… Manje-više to je slika 180. "večitog derbija" i ta priča je davno ispričana.

Ali, nešto drugo je meni u glavi. Realno, bila je slaba poseta. Na tribinama oko 30.000 ljudi. Dobro, nije baš da je očajna, gledali smo i one mečeve Partizana i Zvezde koje je posmatralo i po 15-20 "soma" gledalaca, ali nije baš ni nešto čime možemo da se dičimo.

Međutim, čak i ako pređemo preko toga da je samo oko dve trećine kapaciteta stadiona "Rajko Mitić" bilo ispunjeno navijačima, ostaje otvoreno jedno drugo pitanje - koliko je tačno navijača Partizana i Zvezde bilo na "Marakani"? Jer, dok sam dolazio do stadiona razgovarao sam sa Italijanima, Mađarima (njih je baš bio solidan broj), Nemcima, Velšanima… Na nekim ranijim mečevima kupovao sam karte drugarima iz Engleske, Holandije… a verujem da je i ovoga puta bilo njihovih zemljaka.

Da, najveći meč srpskog fudbala postao je interesantniji strancima nego domaćim ljubiteljima fudbala. Tu barem mislim na one koji dolaze na stadion, jer, to mi je posao, znam da je 180. "večiti derbi" bio jedan od najgledanijih na TV Arena sport ikada.

Svi pomenuti stranci sa kojima sam imao prilike da razgovaram svih ovih godina, fascinirani su atmosferom na stadionu, nazivaju taj susret "jedinim preostalim autentičnim derbijem u Evropi", ali svi do jednog su mi postavili isto pitanje - a, što vi ne pravite ovakvu atmosferu na utakmicama reprezentacije?

Ne malo puta moji prijatelji Holanđani su mi rekli da ne vole da se oblače u narandžasto i skaču levo-desno, jer to, kako mi rekoše, ne rade fudbalski navijači, već zabavljači. Neki drugi, recimo Grci, konkretno govorim o pristalicama PAOK-a i ARISA-a su u fazonu da ne idu toliko na reprezentaciju jer se sve odvija u Atini (mada ovo ne može biti tretirano kao kompletna istina), dok Rusi bojkotuju zbog navijačkog ID-a.

Ali, koliko god svi oni ne išli na utakmice reprezentacija tribine na stadionima na kojima igraju nacionalni timovi tih zemalja su pune i ambijent je odličan. A ovde?

Retko, baš retko su stadioni puni, a još ređe se horski navija 90 minuta.

Imam dovoljno godina da pamtim kad su navijači Zvezde bojkotovali mečeve reprezentacije na stadionu Partizana, a sada pristalica crno-belih baš u malom broju ima na "Marakani". Sećam se i kad jedni nisu slavili golove Save Miloševića, a ovi drugi, recimo, Darka Kovačevića. Merilo se koliko ima reprezentativaca iz jednog ili drugog kluba (kao da neki drugi klubovi ne postoje), važno je bilo i da li je selektor nekada igrao u Humskoj ili u Ljutice Bogdana, a sećam se i zviždanja himni "Hej, Sloveni", koja je tada bila zvanična himna reprezentacije. I sve to je uticalo da na mečevima reprezentacije Srbije nema toliko strasti.

Ne očekujem ja da se pojavi neki Mano(j)lo koji će sa bubnjem u ruci dizati atmosferu na mečevima Srbije, kao nekada legendarni Španac na utakmicama "crvene furije", ali kad već neko dođe da gleda "orlove" mogao bi da zapeva još nekad osim kad se intonira himna "Bože pravde". I ono što je najvažnije - da to pevanje nema nikakve veze da li je na semaforu 2:0 ili 0:2. Jer kad igraju klubovi peva se bez obzira na rezultat, zar ne?

Evo, fudbalska reprezentacija Srbije 24. i 27. septembra u Beogradu dočekuje Grčku i Holandiju, pa su to možda prilike da me fudbalski prijatelji iz raznih zemalja pozovu i kažu - konačno ste počeli da navijate za reprezentaciju.