Miladinovići su u modi

Nekada su Srbijom harala braća Stojadin i Fića. Prvi se tako zvao, drugom su tako tepali. Prvi je bio porodičan tip, markantan, dovoljno širok u leđima da se za njim okrene i staro i mlado. Drugi je, pak, bio klasičan individualac koji nije mario za poglede sa strane. Tipičan momak koji se s ponosom predstavljao nadimkom, malo ko je znao njegovo pravo ime.

Ali, ta vremena su prošla. Kasnije je na njihovo mesto došao slatkorečivi Italijan, onakav kakvi "Azuri" i te kako znaju da budu, pa su srpska braća morala u (prevremenu) penziju. Čini se da ih sada širokim gradskim bulevarima na dnevnom nivou ima mnogo manje nego li što se njihovih vršnjaka okupi za šahovskim tablama na Kalemegdanu.

Život teče i razvija se što se, sasvim je normalno, odnosi i na fudbal. Pogotovo ovaj naš, nasušni. Nekada su igrači morali da sačekaju 28. rođendan ne bi li nastavili karijeru u inostranstvu. Odliv Partizanovih "beba" nakon poraza u finalu Kupa šampiona 1966, mada su mnogi od njih i pre završne utakmice znali da narednu sezonu neće provesti na stadionu JNA, naterao je rukovodstvo tadašnjeg Fudbalskog saveza da reaguje. Doneta odluka bila je na snazi dobrih četvrt veka. Neko će reći, najboljih fudbalskih četvrt veka na ovim prostorima.

Međutim, šta sad to vredi pričati klincima kada su te godine pluskvamperfekat pluskvamperfekta naših života, pogotovo jer je sadašnjost srpskog fudbala često svedena na potencijal. Znate ono: bih, bi, bi, bismo, biste, biše... Ja bih "preko", ako se može. Pa, može se, iako se neretko dešava da ti golobradi mladići, od kojih neki odlaze i pre punoletstva, nisu u stanju da razumeju kakav će im biti prezent, a kamoli futur u "pečalbi". Ni prvi ni drugi. "Kad budem dobio dobru lovu, igraću bolje" gramatički je ispravno, ali na životnom putu često se ono glavno nekako mimoiđe sa ovim iz zavisne rečenice.

Osetio je to na svojoj koži i Igor Miladinović, nova "desetka" Partizana. U potrazi za slavom (i novcem) otišao je u Sent Etjen, ali je posle dve sezone sa ispodprosečnom minutažom i bez konkretnog učinka odlučio da se vrati u Beograd. Za oko 300 minuta sa sudijskim nadoknadama u četiri odigrana meča, pokazao je da nije zaboravio da igra fudbal. Gol i dve asistencije, kao i još nekoliko odličnih, ali neiskorišćenih dodavanja, potvrda su da su crno-beli dobili "Sašu Ilića" na mestu Saše Ilića i na terenu.

Za to vreme, njegov (skoro bukvalno) godinu dana mlađi brat Uroš izdvojio se brojkama kao ponajbolji pojedinac posle sedam odigranih kola u Superligi. Odsustvo brata u redovima Čukaričkog iskoristio je u prethodne dve sezone da se nametne kao vođa generacije pa sad, verovatno, jedva čeka da ga sretne na terenu, tamo negde pred kraj oktobra, ne bi li mu pokazao da je i "onaj mali" porastao. I dorastao zadatku, što potvrđuju četiri gola i dve asistencije kraj njegovog imena u dosadašnjem toku sezone.

Sezona je duga i pitanje je ko će gospodariti na klupskom nivou u Superligi, dok na individualnom planu postoji mogućnost da je obeleže Miladinovići. Ako njihove partije budu u ravni sa popularnošću Stojadina i Fiće sa početka priče, Igor i Uroš mogli bi da ostvare svoje snove.