Tatina medveđa usluga

Sećam se, išao sam u prvi razred osnovne škole. Suze nisu kanule pa prestale već su tekle bez prestanka. Prve suze zbog nepravde na fudbalskom terenu, koji nije bio važan za široke narodne mase, nije ni za veliku većinu dece iz škole, ali jeste za jednog osmogodišnjeg dečaka. Najvažniji.

Mi, dečaci iz I/2, skrojili smo ekipu od trojice delimično talentovanih i isto toliko vrlo netalentovanih fudbalera. Igrali smo utakmicu u "praznom hodu" između prve i druge smene protiv I/4, odeljenja koje je bilo sastavljeno od bar deset izuzetno dobrih igrača. Pamtim da sam, neposredno pre odmeravanja naših snaga, čuo neke starije đake kako govore da je najteži deo posla iza naših protivnika jer će lakše pobediti nas nego što su izabrali startnu šestorku. Istina, u dubini duše isto sam pretpostavljao, ali sam se potrudio da motivišem svoje saigrače. Posebno ovu trojicu sa po dve leve noge.

Ne znam kako smo ni kada postigli gol za 1:0. Nekako taj detalj ne mogu da vratim. Potisnuo sam ga za sva vremena, koliko god se trudio da ga opet "vidim" kad se setim tog meča. A, verovali ili ne, setim se često. Naravno, ne zbog gola za koji ne znam ni da li ga je postigao neko od nas iz prve grupe, koji smo kosili i vodu nosili, ili neko od boraca prve kategorije toga dana.

Ali, tako dobro pamtim da je taj meč trajao, trajao i trajao. Igrali smo i igrali i igrali - ma, čini mi se da su to bila tri vremenski jednaka poluvremena - sve dok nismo primili gol. Kao da sada vidim kako visoka lopta dolazi sa leve strane, kako je jedan od ovih mojih fudbalski polupismenih saigrača kači glavom i skida je sa mog čela, kako me ona preleće i dolazi do jednog dečaka iz I/4. Ako su oni imali podelu na bolje i lošije u svojoj ekipi, on je definitivno spadao u drugu grupu. Ipak, znao je toliko, znao je da ubaci loptu u gol iz neposredne blizine.

Taj gol postigao je sin školskog pedagoga. Sin sudije tog meča, koji je označio njegov kraj odmah po izjednačenju.

Plakao sam kao kiša i dugo ga gledao. Pedagoga. Nije mi prišao ni da me uteši. Nikad mu nisam oprostio. Sinu, naravno, jesam. Kao vršnjaci, sretali smo se redovno u godinama koje su usledile, a srdačno smo se pozdravili i ispričali i pre mesec dana na proslavi 25 godina velike mature. Uspešan je čovek, kažu mi da je direktor u nekoj ustanovi u našem gradu. Ja sam otišao dalje i piskaram s vremena na vreme. Mislim da je svako od nas dvojice ostvario svoj san.

Znam da nije zaslugom oca stigao do pozicije na kojoj je. Naprotiv, do nje je došao tek kada je izašao iz njegove senke. A otac? Pa, nije baš morao da mu pomogne ni tog davnog prolećnog dana u školskom dvorištu, jer mu ne bi pala kruna s glave da je tada, oko podneva, bio u poraženom timu.

Možda je i za Sinišu malog, sa malim m, bolje da razdvoji svoj put od očevog. Jer, dok god je pod patronatom tate Miroslava, neće mu biti lako. Svaki njegov korak je pod svetlošću reflektora, svaki njegov loš potez nailazi na osudu. Navijača, gledalaca, javnosti. Samo zato što mu je trener i otac. I zato je za sve - sina, tatu i Vojvodinu - bolje da se njih dvojica poslovno raziđu. Jer, samo tako Tanjga Junior može, bez dodatnog psihološkog pritiska, da pokaže šta zna. A zna sigurno, jer nije repa bez korena...