Meksiko je odigrao 10 utakmica na stadionu Azteka u istoriji svetskih prvenstava. I nijednom nije izgubio. Taj podatak mi je bio malo čudan, ali sam imao priliku da se uverim zašto je tako.
Odnos Meksikanaca prema fudbalu i nacionalnom timu neko će definisati kao ljubav, a neko kao opsednutost. Sve vreme boravka u Meksiko Sitiju povodom utakmice domaćina sa Ekvadorom pitao sam se samo jedno: Šta bi bilo da su Meksikanci mnogo dobri u fudbalu? Šta će se desiti sa prestonicom i njenim građanima ako bi recimo pobedili Engleze u osmini finala?
Silazim na doručak na dan utakmice sa Ekvadorom. Od sobe do Hozeovog vrhunskog omleta pripremljenog sa mnogo ljubavi video sam 10 ljudi u meksičkim dresovima. I Hoze je u dresu. Ima kopija po ulicama za 20 evra, originali idu i do 150. Bez preterivanja, svaka treća osoba koju sam video tog dana bila je u dresu. A Meksiko Siti je jedan od najvećih gradova na svetu. U fan zoni na glavnom trgu Sokalo pet sati pre utakmice već ke nekih 50 hiljada Meksikanaca. Sa tog mesta meč će pratiti 200 hiljada ljudi. Majka i ćerka iz Norveške slave gol Halanda. Za Meksikance su one prava egzotika, slikale su se toliko puta kao da su Haland lično.
Krećemo ka stadionu četiri sata pre utakmice. Stadionu je moguće prići možda na kilometar. Odatle peške sa Meksikancima. Tu je i poneki Ekvadorac, ali niko ih ne primećuje. Oko stadiona zagrevanje u vidu ispijanja tekile i plesa. Jaka kiša uteruje ljude na stadion. Objekat koji su velikim učinile najveće legende ovog sporta izgleda impresivno. Nekad je tu znalo da se okupi i preko 120 hiljada ljudi, sada je moderniji i ide nešto preko 80.
Prisustvovao sam ovako intenzivnim slavljima, kad čovek hoće da iskoči iz svoje kože, ali nikad nisam video ovoliku količinu ljudi na ulici usled sportske euforije.
Impozantna je ta gornja tribina koja prima preko 50 hiljada ljudi. Tribine me podsećaju na halu "Pionir" jer su veoma strme. Kada ih napunite Meksikancima koji su došli da gledaju reprezentaciju dobija se gotovo jedinstvana slika u svetu fudbala. Oni nemaju organizovano navijanje, niti bilo kakva pomagala. Ipak, kao jedan proslavljaju aut, faul i ostale manje važne detalje na fudbalskoj utakmici.
Tribine su pokrivene što je bilo veoma važno jer je bio pljusak. Kad je Kinjones dao gol za 1:0 stekao sam utisak da se krov otvorio. Ali ne, to su me navijači iznad zalivali pivom. Kad je nešto kasnije Himenez dao gol, prvo što sam instinktivno uradio jeste da sam se pokrio kabanicom koju sam dobio na ulazu. Pomogla je donekle. Bilo je jasno da će Meksiko rutinski izbaciti Ekvador. Igraju vrlo organizovano, još nisu primili gol. Englezi neće biti favoritii u sledećem meču.
Krenuli smo ka hotelu. Čak smo izbegli i gužvu jer su navijači ostali nešto duže na stadionu da proslave sa ekipom. Azteka je malo van grada pa smo se brzo probili, ali onda smo se približili centru. Postalo je jasno da ćemo malo duže šetati do hotela. Svi su na ulicama. Preko milion ljudi je gledalo meč po trgovima, a i oni koji nisu samo su se priključili slavlju.
Glavne ulice su zatvorene, mnogo je bina po gradu odakle ide uživo muzika. Pokušavam da snimim nešto nalik izveštaju što je momentalni znak za lokalce da me opkole. Pesma, sirene i nezaobilazna pena koju nosi svaki peti čovek na ulici. Ubrzo smo svi zajedno bili okupani penom. Hajde to i nekako. Ali običaj u Meksiku u ovakvim uslovima slavlja je da naklonost pokazuju bacanjem u vis. Dohvatili su se teškog zadatka, iz objektivnih razloga niau uspeli da me bace previše visoko. Ali, bilo je od srca. Jedno im se ne može osporiti, sve rade sa mnogo emocija. Meni je bilo najvažnije da se bezbedno prizemljim. I jesam. Meksiko Siti je i bez mog pada na asfalt dovoljno trusno područje.
Prisustvovao sam ovako intenzivnim slavljima, kad čovek hoće da iskoči iz svoje kože, ali nikad nisam video ovoliku količinu ljudi na ulici usled sportske euforije. Ipak, kako noć odmiče, počinje da se postavlja i pitanje bezbednosti. Strateško povlačenje u hotel. Da o ovim doživljajima može i da se priča. Čitam ujutro, troje mrtvih tokom slavlja. Gledam izveštaj na televiziji, snimak momka kako pada na beton sa nekih pet metara visine sa drveta. Pokušao je da se uhvati za semafor, ali nije uspeo.
Odmah mi pada na pamet šta će tek biti ako padnu Englezi na Azteki. Prosečan navijač u Meksiku veruje da oni mogu da budu i šampioni sveta. Uprkos odličnoj igri, baš teško. Malo me je i strah takvog scenarija. Ipak, na osnovu viđenog, za mnoge navijače Meksika, istorijska pobeda na Mundijalu važna je koliko i sam život.
Na stadionu na kojem je krunisan Pele, tamo gde je sevnula "Božija ruka" Dijega Maradone, gde je Meksiko savladao Brazil u Kupu konfederacija večeras će biti otvoreno 23. Svetsko prvenstvo u fudbalu.
Iza nas je još jedno Svetsko prvenstvo koje je donelo mnogo zanimljivih utakmica. Iako su večiti kritičari, po pravilu, bili protiv svakih promena, a naročito velikih, kao što je značajno povećanje broja učesnika - videli smo da nije bilo razvodnjavanja kvaliteta.
Mnogi su sumnjali. Bili su skeptični prema novom formatu Svetskog prvenstva. Strahovali su da će veći broj učesnika smanjiti kvalitet, ali dogodilo se suprotno. Posle mesec dana i 100 odigranih utakmica, prvi put u istoriji imamo četiri najbolje reprezentacije po FIFA rang-listi u polufinalu. A verovatno i četiri najkvalitetnije selekcije na svetu u ovom trenutku.
Osvojivši brojne medalje u reprezentativnim takmičenjima i ostvarivši uspešnu sportsku karijeru, Miljković se sad kao ekonomista bavi investicijama u sport. U intervjuu za Bloomberg Adriju govori o svojim počecima u sportu i biznisu, karijeri i savetima za investiranje.
Daniel Levy proveo je 25 godina pretvarajući Tottenham Hotspur u jedan od najvećih fudbalskih klubova u Engleskoj, pre nego što je iznenada smenjen.Više od milijardu dolara trebalo je da završi na njegovom računu nakon prodaje vlasničkog udela u londonskom klubu. Umesto toga, novac još nije stigao.
Milijarder može da kupi fudbalski klub, izgradi mu stadion i trening-centar i napravi globalnu komercijalnu mrežu, ali kad poželi da nekoliko stotina miliona evra svog kapitala pretvori u novi tim, stvari postaju znatno komplikovanije.
Paninijev album je 1994. bio misaona imenica na našem tržištu pa smo sličice lepili u izdanju Dečijih novina. Pamtim, poslednja sličica koju sam zalepio bila je sa likom brkatog Švajcarca, Žorža Bregija kojeg je u trenutku slavlja podigao jedan od saigrača. Ni sličice tada nisu bile uobičajene.
Ekipa Đoana Penjaroje je izvojevala najtežu pobedu dosad i posle duplog kola u inostranstvu, u Beograd se vraća sa maksimalnim učinkom. Kao jedna od četiri ekipe koje posle tri kola ne znaju za poraz. I to nije mala stvar, ali da je vrlo lako moglo biti drugačije - moglo je.
Upisala se ekipa Crvene zvezde u novoj sezoni Evrolige. Utakmica protiv Efesa bila je teška, sa lošim procentima šuta sa obe strane. Ipak, ekipa Ibona Navara zabeležila je prvi trijumf zahvaljujući velikoj zajedničkoj želji i energiji. Posle utakmice protiv Hapoela navijači su poslali poruku ekipi, da ima podršku.
ARENICA! Televizija ARENICA! Sportska televizija! Za decu i mlade! I da se razumemo, kad kažem deca, mislim na svako dete! Ne samo na one za koje čak i laik kaže KAKAV TALENAT... Ne samo na one čiji roditelji imaju novac za članarinu... čije mame znaju šta je ofsajd... koja u svom mestu mogu da biraju da l’ će na kriket, il’ klizanje, il’ vaterpolo...
Neke velikane, ipak, počnemo istinski da cenimo tek kada odu. Dok su tu, tražimo im mane, merimo ih sa prethodnicima, objašnjavamo zašto nisu najbolji. Tek kada ostane praznina, shvatimo čemu smo zapravo prisustvovali.
Euroleague
Tanjug/AP Photo/Silvia Izquierdo
Ostavite komentar