Meksiko i fudbal koji život znači

Meksiko je odigrao 10 utakmica na stadionu Azteka u istoriji svetskih prvenstava. I nijednom nije izgubio. Taj podatak mi je bio malo čudan, ali sam imao priliku da se uverim zašto je tako.

Odnos Meksikanaca prema fudbalu i nacionalnom timu neko će definisati kao ljubav, a neko kao opsednutost. Sve vreme boravka u Meksiko Sitiju povodom utakmice domaćina sa Ekvadorom pitao sam se samo jedno: Šta bi bilo da su Meksikanci mnogo dobri u fudbalu? Šta će se desiti sa prestonicom i njenim građanima ako bi recimo pobedili Engleze u osmini finala?

Silazim na doručak na dan utakmice sa Ekvadorom. Od sobe do Hozeovog vrhunskog omleta pripremljenog sa mnogo ljubavi video sam 10 ljudi u meksičkim dresovima. I Hoze je u dresu. Ima kopija po ulicama za 20 evra, originali idu i do 150. Bez preterivanja, svaka treća osoba koju sam video tog dana bila je u dresu. A Meksiko Siti je jedan od najvećih gradova na svetu. U fan zoni na glavnom trgu Sokalo pet sati pre utakmice već ke nekih 50 hiljada Meksikanaca. Sa tog mesta meč će pratiti 200 hiljada ljudi. Majka i ćerka iz Norveške slave gol Halanda. Za Meksikance su one prava egzotika, slikale su se toliko puta kao da su Haland lično.

Krećemo ka stadionu četiri sata pre utakmice. Stadionu je moguće prići možda na kilometar. Odatle peške sa Meksikancima. Tu je i poneki Ekvadorac, ali niko ih ne primećuje. Oko stadiona zagrevanje u vidu ispijanja tekile i plesa. Jaka kiša uteruje ljude na stadion. Objekat koji su velikim učinile najveće legende ovog sporta izgleda impresivno. Nekad je tu znalo da se okupi i preko 120 hiljada ljudi, sada je moderniji i ide nešto preko 80.

Impozantna je ta gornja tribina koja prima preko 50 hiljada ljudi. Tribine me podsećaju na halu "Pionir" jer su veoma strme. Kada ih napunite Meksikancima koji su došli da gledaju reprezentaciju dobija se gotovo jedinstvana slika u svetu fudbala. Oni nemaju organizovano navijanje, niti bilo kakva pomagala. Ipak, kao jedan proslavljaju aut, faul i ostale manje važne detalje na fudbalskoj utakmici.

Tribine su pokrivene što je bilo veoma važno jer je bio pljusak. Kad je Kinjones dao gol za 1:0 stekao sam utisak da se krov otvorio. Ali ne, to su me navijači iznad zalivali pivom. Kad je nešto kasnije Himenez dao gol, prvo što sam instinktivno uradio jeste da sam se pokrio kabanicom koju sam dobio na ulazu. Pomogla je donekle. Bilo je jasno da će Meksiko rutinski izbaciti Ekvador. Igraju vrlo organizovano, još nisu primili gol. Englezi neće biti favoritii u sledećem meču.

Krenuli smo ka hotelu. Čak smo izbegli i gužvu jer su navijači ostali nešto duže na stadionu da proslave sa ekipom. Azteka je malo van grada pa smo se brzo probili, ali onda smo se približili centru. Postalo je jasno da ćemo malo duže šetati do hotela. Svi su na ulicama. Preko milion ljudi je gledalo meč po trgovima, a i oni koji nisu samo su se priključili slavlju.

Glavne ulice su zatvorene, mnogo je bina po gradu odakle ide uživo muzika. Pokušavam da snimim nešto nalik izveštaju što je momentalni znak za lokalce da me opkole. Pesma, sirene i nezaobilazna pena koju nosi svaki peti čovek na ulici. Ubrzo smo svi zajedno bili okupani penom. Hajde to i nekako. Ali običaj u Meksiku u ovakvim uslovima slavlja je da naklonost pokazuju bacanjem u vis. Dohvatili su se teškog zadatka, iz objektivnih razloga niau uspeli da me bace previše visoko. Ali, bilo je od srca. Jedno im se ne može osporiti, sve rade sa mnogo emocija. Meni je bilo najvažnije da se bezbedno prizemljim. I jesam. Meksiko Siti je i bez mog pada na asfalt dovoljno trusno područje.

Prisustvovao sam ovako intenzivnim slavljima, kad čovek hoće da iskoči iz svoje kože, ali nikad nisam video ovoliku količinu ljudi na ulici usled sportske euforije. Ipak, kako noć odmiče, počinje da se postavlja i pitanje bezbednosti. Strateško povlačenje u hotel. Da o ovim doživljajima može i da se priča. Čitam ujutro, troje mrtvih tokom slavlja. Gledam izveštaj na televiziji, snimak momka kako pada na beton sa nekih pet metara visine sa drveta. Pokušao je da se uhvati za semafor, ali nije uspeo.

Odmah mi pada na pamet šta će tek biti ako padnu Englezi na Azteki. Prosečan navijač u Meksiku veruje da oni mogu da budu i šampioni sveta. Uprkos odličnoj igri, baš teško. Malo me je i strah takvog scenarija. Ipak, na osnovu viđenog, za mnoge navijače Meksika, istorijska pobeda na Mundijalu važna je koliko i sam život.