Partizan je na startu nove sezone Evrolige ostao bez Dereka Vilisa, ali prve informacije o povredi krilnog centra ipak donose nešto bolje vesti nego što se u prvi mah strahovalo
DPA / Zuma Press / ProfimediaDuel Nemačke i Holandije na SP 1990.
Aktuelni Mundijal bi u četvrtfinalu mogao da nam kreira veliki klasik evropskog fudbala. Utakmicu između Holandije i Nemačke. Duel koji je uvek bio poseban, više od igre…
Za "lale", utakmica sa "pancerima" nikada nije bila samo pitanje pobede, forme ili tabele. To je bio susret sa istorijom. Sa sećanjem na okupaciju, razaranja, glad, progone i porodične traume koje su dugo živele u holandskim domovima. Zato su Holanđani protiv Nemaca često igrali sa dubokom emocijom, koja je najmanje veze imala sa sportom.
Za nju je to bio nastavak rata, samo u igri na dva gola.
Afera "bazen" iz 1974
Nemački tabloid "Bild" je uoči finala 1974. pustio tekst o tome kako su Holanđani jedan dan proveli na bazenu sa nepoznatim golim devojkama. Noć pred utakmicu većina "lala" je provela na telefonima objašnjavajući suprugama i devojkama da je reč o netačnim tvrdnjama. Mihels je ovo okarakterisao kao pokvarenu igru Nemaca, koja je imala uticaj na ishod finala.
Fudbalski mit rođen je 1974. godine. Holandija je tada imala sve: Krojfa, Mihelsa, totalni fudbal i osećaj da je izmislila budućnost igre. Povela je u finalu Mundijala u Minhenu, ali je Zapadna Nemačka pobedila 2:1. Za svet je to bila druga nemačka titula. Za Holandiju – so na nacionalnu ranu.
Katastrofa, koja je najteže pala Rinusu Mihelsu. Ne slučajno, ostala je za njim rečenica koja se i danas citira širom sveta: "Fudbal je rat." Gruba, opasna ako se shvati bukvalno, a čini se da su Holanđani upravo tako razmišljali kada su ispred sebe imali rivale iz susedne Nemačke. Na Evropskom prvenstvu 1980. publika je mogla da vidi het-trik Klausa Alofsa u pobedi 3:2, ali i da se gnuša laktanja Bernda Šustera, sudara i čarki Haralda Šumahera sa Holanđanima, u atmosferi koja je bila daleko od obične utakmice grupne faze.
Popularni "general" je skoro deceniju i po čekao na naplatu duga. U Hamburgu, na Evropskom prvenstvu 1988, Holandija je pobedila "elf" 2:1 golom Marka van Bastena u završnici. To nije bilo samo polufinale. To je bila utakmica koju su Holanđani sanjali, ne od Minhena, već od 1940. godine. Bila je to, po rečima aktera i navijača, najveća pobeda, veća i od one protiv SSSR nekoliko dana kasnije koja je "lalama" donela jedinu evropsku krunu u istoriji.
Da "fudbalski rat" nije prejaka reči svedoči i ovo:
Tog 21. juna tribine starog "Folparkstadiona" bile su krcate. Zviždalo se himnama nikada jače, što je nama u tadašnjoj Jugoslaviji bio apsolutno stran pojam.
Golman Ajke Imel je startovao da Van Bastenu polomi nogu. Otvorenim stopalom u potkolenicu. Van Brukelen je krvnički skočio na Mila, pa mu se unosio u lice dok se nekadašnji napadač dve Borusije previjao na travi. Kada je početkom drugog poluvremena Rajkard oborio Klinsmana, a sudija Joan Inje iz Rumunije pokazao na "kreč", Van Tigelen ga je veoma jako napucao u leđa. Sudiju!
Grubosti su postale još žešće. Van Erle je "odvalio" zglob Feleru, a Nemca je zatim dok je ležao počupao, da bi ga potom Kuman hvatom za vrat bacio nazad na travnjak. Utakmica je završena sa samo jednim žutim kartonom, bez isključenja.
"Narandžasti" su slavili kao ratni, a ne sportski pobednici, uz pesmu: "Hua, hua, vratili smo bicikle", što je aluzija na nemačku okupaciju i zaplenu bicikala tokom Drugog svetskog rata.
Nemci su, međutim, taj rivalitet dugo doživljavali drugačije. Za njih su Holanđani bili neugodan, talentovan i bučan komšija, ali ne opsesija. Valjda i zbog toga što je u isto vreme veliki broj evropskih nacija iz istog razloga osećao netrpeljivost prema njima.
Ali…
Dres Olfa Tona kao toalet papir
Današnji selektor Holandije Ronald Kuman je posle polufinala 1988. godine razmenio dres sa Olafom Tonom, a onda je pred TV kamerama simulirao istim brisanje zadnjice. Nemci su ovaj događaj proglasili skandalom, a sam Kuman je kasnije pričao da je preterao, jer je sve shvatio kao uličnu tuču i rat, a ne kao sportsko nadmetanje.
Kada su porazi i provokacije počeli da bole i njih, rivalitet je postao dvosmeran. Esencija sportskog otrova! To su shvatili dve godine kasnije posle Hamburga. Novi susret dogodio se na Svetskom prvenstvu u Italiji. "San Siro" i 1990. godina. Doživeli smo nešto najgore što fudbal može da donese. Tuču, brutalne startove, gomilu teških reči upućenih sa obe strane i čuveno višestruko pljuvanje Frenka Rajkarda i Rudija Felera. Snimak pljuvačke u kosi Nemca do danas je jedan od najružnijih snimaka u istoriji Mundijala.
Ipak, pobeda Nemaca i kasnija titula zatvorili su najžešći krug te priče. Kada je mržnja "omekšala", iskorišćena je u komercijalne svrhe. Reklame, pesme i navijačke provokacije stalno su nas vraćale na Nemce i Holanđane.
Danas više nema stare mržnje. Ostao je klasik, sećanje i svest da Holandija protiv Nemačke ne igra samo protiv protivnika. To je duel dve fudbalske filozofije, ideje "totalnog fudbala" i neumoljive, nemilosrdne mašine. Zato taj meč i dalje ima posebnu težinu. Ne zato što je rat, već zato što je istorija jednom naučila Holandiju da fudbal ponekad ume da zaboli kao nešto mnogo veće od igre.
Crno-beli vodili gotovo od početka do kraja u "Areni" i savladali milansku Olimpiju u prvom kolu Evrolige rezultatom 92:76 (20:16, 22:20, 21:22, 29:18).
Milijarder može da kupi fudbalski klub, izgradi mu stadion i trening-centar i napravi globalnu komercijalnu mrežu, ali kad poželi da nekoliko stotina miliona evra svog kapitala pretvori u novi tim, stvari postaju znatno komplikovanije.
Nastup američke reprezentacije pokrenuo je u SAD raspravu o omladinskom fudbalu, gde je sistem u kojem roditelji plaćaju učešće u klubovima u oštroj suprotnosti sa državnim subvencijama i profesionalnim akademijama fudbalskih klubova u Evropi i drugim delovima sveta.
Španska ženska reprezentacija nalazi se na prvom mestu svetske rang-liste FIFA, dok se Alexia Putellas, koja je ovog leta prešla u londonski klub London City Lionesses, smatra jednom od najboljih u svojoj generaciji.
Nemački fudbal je doživeo još jedan težak udarac na Svetskom prvenstvu. Posle eliminacija u grupi 2018. i 2022. godine, "panceri" su sada otišli korak dalje, ali nedovoljno daleko za naciju koja je navikla na polufinala, finala i titule.
Kažu da je svaki početak težak pa se to može reći za start Crvene zvezde u Evroligi. Duel protiv Žalgirisa doneo je poraz i nešto više pitanja nego odgovora. Zvezda je pokazala da poseduje priličan kvalitet jer igra je bila daleko od idealne a rezultat bio tesan protiv ozbiljnog rivala.
Nekada je najteži deo svakog puta upravo prvi korak. Ne zato što je najzahtevniji, već zato što posle svega što mu je prethodilo taj korak mora da pokaže da li uopšte vodi negde. Za reprezentaciju Srbije večeras počinje takav put.
Tačno četiri meseca nakon što je Olimpijakos osvojio titulu evropskog prvaka - i to na parketu svog najljućeg rivala - u Sofiji i Dubaiju biće podbačene prve lopte u sezoni Evrolige 2026/27.
Kao da se lopta u državnim šampionatima tek zakotrljala u novoj sezoni, a fudbaleri - isključivo oni koji nisu "dobacili" do reprezentativnog dresa - već su otišli na odmor. Plaćeni, razume se, i to u trajanju od 20-ak dana.
Euroleague
DPA / Zuma Press / Profimedia
Ostavite komentar