Njujork podrhtava: Ovo je kolektivno stanje nesvesti

Moj prvi pravi "susret" sa Njujorkom nije bio kroz filmove, kroz Menhetn ili nebodere... Bio je preko BK televizije. Pre toga sam znao dve stvari o NBA ligi. Prva je bila Majkl Džordan, a druga je da svi pričaju o Majklu Džordanu. Onda je Džordan otišao, a u mojoj glavi su se pojavili samo Niksi.

Krajem devedesetih gledati NBA sa Balkana nije izgledalo kao danas. Nije bilo telefona, društvenih mreža, podkasta, pregleda utakmica pet minuta nakon završetka. Bio si ti, televizor, kasni sati i "NBA Action". I upravo sam tamo prvi put upoznao Njujork. Ne grad, nisam zapravo ni znao šta je to. Čak ni klub, već neke ludake, navijače drugačije od ostalih.

Sećam se da sam gledao te ljude i pokušavao da razumem šta nije u redu sa njima. Zašto se sve razlikuje kada dođe segment o tom Njujorku. Zašto jedini imaju maskotu, koji je stalno narandžast, ali ne nosi masku. Odrastao sam i saznao ko je Spajk Li.

Nisu mi tada delovali kao navijači koji očekuju titulu, delovali su mi kao ljudi koji ne mogu da veruju da su ponovo tu. Osmi nosilac, ekipa koja je trebalo da ispadne mnogo ranije, ali ta nesvakidašnja energija kreirala je ludake i na terenu. Latrel Sprivel, Alan Hjuston i veliki, ogromni i opasni, Patrik Juing, momci koji su stvarali osećaj čuda.

Ko zna, možda bi do čuda i došli da se Big Pet nije povredio u finalu Istoka, protiv Indijane. Nije to bio onaj pravi, dominantni Juing, sa vrhunca karijere, ali njegovo prisustvo i iskustvu u duelima sa Admiralom i Dankanom bili bi neprocenjivi.

Bez njega, Niksi su, nekako, bili zahvalni samo što su tu, što učestvuju. Daleko od toga da nije vladala euforija među navijačima, ali da li je bilo previše optimizma? Sigurno da nije.

Ono što je i tada jedan klinac koji nije najbolje razumeo sam sport mogao da zaključi jeste da su u Čikagu već nekako bili navikli na uspeh, u Los Anđelesu su se uvek šampioni očekivali, u San Antoniju se stvarala baza za nešto posebno, ali u Njujorku se svaki uspeh, čak i marginalni, doživljavao potpuno drugačije.

Tamo košarka nikada nije samo košarka. Tamo košarka postaje test identiteta.

Danas, 27 godina kasnije, gledam isti grad i imam potpuno drugačiji utisak. Ovo više ne izgleda kao zahvalnost. Ne izgleda ni kao sreća, ne, nikako. Ovo izgleda kao uverenje.

Ako je tada izgledalo kao da Njujork govori "Neverovatno je što smo ovde," onda je utisak sada "Naravno da smo ovde, tu nam je i mesto." Njujork sada veruje. Veruje da je to to. Veruje da je ovo ta godina. Da je ono što su čekali 53 godine konačno tu.

Ljudi ne daju otkaz zbog košarke. Ne planiraju brakove zbog košarke. Ne izlaze na ulice sa stotinama hiljada sugrađana i grle se kao porodica zbog rezultata utakmice. Ne rade ništa od toga, osim ako nisu deo euforije, košarkaške groznice... Ma, to je prosto neobjašnjivo za nekoga ko nikada nije bukvalno živeo za sport ili neki sportski klub.

Posle druge utakmice velikog finala NBA lige nisu se slavili samo poeni Džejlena Bransona, niti greška Viktora Vembanjame, pa ni vođstvo od 2:0. Slavio se osećaj. Hiljade ljudi okupiralo je prostor oko "Medison Skver Garden arene" kao da se titula već dogodila. Ljudi su nosili ogromne glave Bransona. Penjali se po ulicama. Trubili. Skandirali. Pravili planove za živote koji još nisu ni stigli.

Jedan navijač rekao je da će dati otkaz, drugi da će pronaći devojku i zaprositi je, treći je objasnio da "niko neće ići na posao". I znaš šta? Verujem da nikome od njih niti jedna od tih izjava nije delovala čudno.

To je deo koji je fascinantan. U većini gradova pobeda znači slavlje. U Njujorku pobeda znači zauzimanje grada. To znači da je Central Park pun ljudi koji zajedno gledaju televizor. To znači da su sportski barovi prepuni satima pre utakmice. To znači da se hiljade ljudi okupljaju ispred "Medison Skver Garden arene" iako se utakmica igra skoro 3.000 kilometara dalje. To znači da čitav grad funkcioniše kao jedna ogromna navijačka grupa.

Njujork je grad koji ume da bude brutalan prema svojim sportistima. Grad koji zviždi svojim zvezdama. Grad koji troši trenere. Grad koji godinama melje ljude. Možda upravo zato, kada taj isti grad konačno "zagrli" jedan tim, sve izgleda mnogo snažnije nego bilo gde drugde.

Njujork trenutno ne izgleda kao grad koji navija za sportski tim. Njujork trenutno izgleda kao grad koji pokušava da vrati deo sebe. Pedeset tri godine zvuče kao statistika dok ne shvatiš šta zapravo znače. To znači da su ljudi postajali roditelji. Dobijali decu. Dobijali unuke. Odlazili u penziju. Starili... i čekali.

Generacije su odrasle slušajući priče o 1973. godini. Generacije su gledale Birda, Medžika, Ajzeu Tomasa, Majkla Džordana, Kobija, Lebrona, Stefa, Jokića, a sada i Viktora Vembanjamu, a da nikada nisu videle šampionske Nikse.

Zato ljudi često pogreše kada pokušavaju da objasne sportsko ludilo. Kažu:

"To je samo igra."

Naravno da nije. Da jeste, niko ne bi plaćao više od 10.000 dolara za kartu. Da jeste, barovi ne bi vraćali cene piva na nivo iz 1973. godine. Da jeste, Central Park ne bi bio pun ljudi koji zajedno gledaju u televizore ili ogromne video bimove. Da jeste, Spajk Li ne bi izlazio kroz krov automobila da pozdravlja mase.

Sport je odavno prestao da bude samo sport. Sport je identitet. Sport je pripadnost. Sport je jedina društveno prihvatljiva stvar na svetu koja dozvoljava odraslim ljudima da se ponašaju potpuno iracionalno i da zbog toga budu ponosni.

Možda zato i volimo sport, jer nam dozvoljava da nekoliko nedelja živimo kao potpuni ludaci i da niko zbog toga ne postavlja pitanja.

Niksi trenutno nisu tim. Nisu ni franšiza. Nisu ni kandidat za titulu. Trenutno su stanje svesti. Pardon, nesvesti.

Jer kada Njujork poveruje, problem više nije kako pobediti Nikse, problem je kako zaustaviti čitav jedan grad, jednu nezadrživu lavinu energije, ljude u stanju ekstaze koji su prosto odlučili - njihovo vreme je konačno došlo.