Istoriju nekad ispišu i hrabriji

Fudbal nikada neće odlučivati o životu, ali će nas iznova podsećati šta je u njemu zaista vredno. Nekada je presudno da ne kalkulišeš, veruješ u ono što imaš, pa i odstupiš od sopstvenih uverenja, namirišeš da protivnik pati i krvari i napadneš iz svakog raspoloživog oružja. Sasvim je moguće da je to lekcija koju do kraja nije utvrdio Mikel Arteta i zbog toga izgubio finale Lige šampiona.

Istoriju će i dalje pisati pobednici, a posle nezaboravne noći u Budimpešti Luis Enrike je njen autor. Od 13 finala u trenerskoj karijeri pobedio je dvanaest puta. Penalima šesti put. Pari Sen Žermen je na evropskom putu često lutao od 2011. i dolaska Nasera El Kelaifija, ali je na kraju uradio ono čime može da se pohvali samo Real Madrid. Drugi put zaredom prvi je prošao kroz cilj.

Arsenal je vodio, ali mu je kao Damoklov mač nad glavom stajala noć iz 2006. I tada je imao sve u svojim rukama ali je na kraju ispustio bisere i čast koju sa sobom nosi prefiks "fudbalski prvak kontinenta". Znalo se - ako tim iz severnog Londona povede nećemo imati spektakularno finale. Klub koji je u poslednjih 15 godina u Francuskoj osvojio 28 trofeja skoro da nije šutnuo na gol u prvom poluvremenu. Nije to bilo samo vođstvo već i velika ispuštena u prilika.

Pobeda PSŽ-a u finalu Lige šampiona je pobeda proaktivnog i fudbala u napred. Igre koja donosi spektakl iako finale nije bilo spektakularno. Pobeda ofanzivnih ideja nasuprot surove kontrole prostora i odbrane koja je dovedena do savršenstva. Da bude jasno do kraja. I ovo što je radio Arsenal je fudbal. Ružan, ali je takmičarski opravdan. Pobeda Pariza pomoći će da se fudbal razvija u pravcu spektakla sve dok ne dođe do kraja tog procesa i onda sve opet ispočetka.