Ime koje je nastalo iz zahvalnosti

Postoje fudbalske priče koje se pamte zbog golova, trofeja i rekorda. Postoje i one koje ostanu upamćene zbog nečega mnogo dubljeg, zbog detalja koji otkrivaju čoveka iza velikog imena, a ova priča o Laminu Jamalu spada upravo u tu drugu grupu.

Pre nego što je postao simbol nove generacije, pre nego što je njegovo ime počelo da odjekuje najvećim stadionima sveta, da ga izgovaraju komentatori i mališani koji na travnatom terenu proslavljaju svoje golove, ono je predstavljalo jedno obećanje i zahvalnost dvoje mladih roditelja prema ljudima koji su bili uz njih kada im je bilo najpotrebnije.

Mnogi ljubitelji fudbala danas ovog golobradog mladića vide kao naslednika najvećih, kao fudbalera kojem pripada budućnost igre i lice generacije koja dolazi. Njegov susret sa Lionelom Mesijem na najvećoj fudbalskoj pozornici mnogi su opisali kao simboličnu predaju baklje, trenutak u kojem je jedna velika era dotakla onu koja tek počinje.

Jamal je već osvojio Evropsko prvenstvo sa Španijom, a potom je stigao i do najveće moguće pozornice, na kojoj je sa svojom reprezentacijom postao prvak sveta i potvrdio status jednog od igrača koji bi mogli da obeleže narednu deceniju i više.

Ipak, iza imena koje danas zna gotovo svaki ljubitelj fudbala krije se priča koja je počela mnogo pre Barselone, La Masije i velikih utakmica. Počela je u porodici koja nije imala lak put, u jednom od skromnijih delova Katalonije i u gestu zahvalnosti koji je zauvek ostao zapisan u njegovom imenu.

Lamin Jamal Nasraui Ebana rođen je 13. jula 2007. godine u Esplugues de Ljobregatu, u širem području Barselone, dok je odrastao u Rokafondi, naselju u katalonskom gradu Mataru. Njegov otac Munir Nasraui poreklom je iz Maroka, dok je majka Šeila Ebana poreklom iz Ekvatorijalne Gvineje. Njih dvoje bili su veoma mladi kada su dobili sina i umesto bezbrižnog perioda mladosti pred njima su se našle velike životne obaveze.

Morali su da pronađu način da obezbede porodicu i pruže svom detetu ono što mu je bilo potrebno, iako okolnosti nisu bile jednostavne. Odrastanje u Rokafondi, kraju koji Jamal i danas sa ponosom predstavlja, nije bilo obeleženo luksuzom i privilegijama, već borbom njegove porodice i željom da se pronađe bolji put. Upravo zbog toga Jamal nikada nije zaboravio svoje poreklo. Broj 304, koji pokazuje rukama prilikom proslave pogodaka, predstavlja poslednje tri cifre poštanskog broja Rokafonde i vezu sa krajem u kojem je odrastao i napravio prve fudbalske korake.

Više puta je govorio o teškim počecima svoje porodice i žrtvama koje su njegovi roditelji podneli kako bi mu omogućili da se bavi fudbalom. Majka je od najranijih dana bila njegova velika podrška, dok je čitava porodica pokušavala da pronađe način da mu obezbedi uslove potrebne za razvoj nesvakidašnjeg talenta.

A onda dolazimo do dela priče koji možda najmanje ljudi zna, ali koji na poseban način objašnjava njegovo ime.

Pre nego što je postao fudbaler koji je sa 15 godina debitovao za Barselonu, najmlađi strelac u istoriji Evropskog prvenstva i igrač koji je podigao pehar namenjen svetskom šampionu, Lamin Jamal bio je samo dete čiji su roditelji želeli da se zahvale ljudima koji su im pomogli tokom veoma teškog perioda života. Njihova imena bila su Lamin i Jamal. Dvojica ljudi pružala su finansijsku i moralnu podršku Muniru i Šeili pre rođenja njihovog sina, pomažući im i u plaćanju stanarine u trenutku kada porodica nije imala dovoljno novca.

Nisu poznati svi detalji njihove priče, kao ni puni identiteti ljudi koji su pomogli mladom paru. Njihove fotografije, intervjui i lična svedočenja nisu dospeli u javnost. Ostali su van reflektora, a ipak, njihova imena danas poznaje čitav svet.
Iz zahvalnosti prema njima, u njihovu čast, roditelji su odlučili da svom sinu daju složeno lično ime Lamin Jamal. Tada niko nije mogao ni da pretpostavi da će jednog dana upravo to ime nositi jedan od najboljih fudbalera planete.

Njegov put do svetske scene počeo je u lokalnom klubu La Toreta, a onda je sa samo sedam godina stigao u Barseloninu čuvenu fudbalsku akademiju. U La Masiji je velikom brzinom prolazio kroz mlađe kategorije, često igrajući sa starijim dečacima, pa je veoma rano postalo jasno da pred njim nije obična fudbalska karijera. Sa 15 godina, devet meseci i 16 dana debitovao je za prvi tim Barselone u prvenstvenoj utakmici protiv Betisa, postavši najmlađi igrač koji je u ovom veku nastupio za katalonski klub u La Ligi. Potom je nastavio da pomera granice i u reprezentaciji Španije, postavši njen najmlađi debitant i strelac, a kasnije i osvajač Evropskog i Svetskog prvenstva.

Danas je lice nove generacije, fudbaler oko kojeg se grade velike priče i još veća očekivanja, ali njegova priča nije samo priča o talentu.

Nisu dovoljni samo lopta, brzina i osećaj za igru da bi neko stigao do vrha. Iza velikih karijera često stoje ljudi koje kamera nikada ne snimi, oni koji su pomogli i bili tu kada je bilo najteže i koji zauzvrat nisu tražili apsolutno ništa.
Kod Lamina Jamala to su njegovi roditelji, njegova porodica, ljudi iz Rokafonde, treneri koji su ga usmeravali i Barselonina škola fudbala. Međutim, među njima se nalaze i dvojica ljudi čija imena danas nosi.

Svi znaju Lamina Jamala, fudbalera koji je osvojio svet, međutim, malo ko zna ko su zapravo Lamin i Jamal, ljudi koji su jednim gestom možda promenili tok čitave životne priče. Navodno, Lamin, čovek iz Gambije je bio taksista, a Jamal komšija afričkog porekla.

Možda nikada nećemo saznati više detalja o tim ljudima. Možda će zauvek ostati daleko od očiju javnosti, ali njihova imena već su postala deo istorije fudbala, jer iza jednog od najvećih talenata današnjice ne stoje samo golovi, trofeji i rekordi, već i zahvalnost.