Budućnost koja obećava

Čuli ste neku sličnu priču, sigurno. Možda je i doživeli. Znate ono, dok je dečak neumorno trčao za loptom, nije ni skontao da je simpatičan devojčici iz VII/2. Godine su prolazile, a on je to ukapirao tek negde pred kraj srednje škole. Ali, ona je već bila IV/1, nosila je haljine i nije izlazila bez šminke. I šetala je sa starijim od sebe, dok se on i dalje igrao fudbala.

Iako fudbal nije život i nikako to ne sme biti, koliko god neki želeli takvim da ga predstave, činjenica je da brojne sličnosti postoje. Sudbina ovog dečaka preslikana na travnati teren neodoljivo podseća na sudbinu srpskog loptanja. Dok nam deca fudbal doživljavaju kao igru, rezultati postoje. I to ne samo u vidu simpatija, već i konkretnih priznanja i pehara. Ali, kada je potrebno kročiti na veliku scenu, tamo gde malo toga zavisi od minulog rada i gde morate imati stav odraslih, naše se generacije gube. Kao što je u očima devojčice nestao onaj dečak...

Imala je Srbija ne tako davno i evropske i svetske šampione, a ne samo učesnike velikih takmičenja, ali su ti momci krenuli stranputicom kada je trebalo da izađu na auto-put velikih odluka. Sada su nam neki novi klinci opet raspalili maštu. I baš zbog njih reprezentativni fudbal je i ove 2026. dobio neki smisao, iako za nas nema mesta na šampionatu sveta "preko bare".

Baš zato ćemo, puni nade, tokom leta pratiti partije 19-godišnjaka sa evropskim kremom. A onda ćemo, tamo negde u novembru - samo je pitanje gde jer je domaćinstvo dodeljeno Kataru - prvi put biti u prilici da navijamo za svoje maloletne dečake u skoro, pa pola veka dugoj istoriji prvenstva sveta u toj uzrastnoj kategoriji.

Starija od ove dve generacije dugo je već označena kao najtalentovanija posle one sa Novog Zelanda, a deluje da je prava stvar i što je "pala u šake" Gordanu Petriću. Taj dobroćudni teča sa slave, kako ga mnogi doživljavaju, očito je uspeo svojim izabranicima da prenese mirnoću kapibare, ali i brzinu geparda kad god je važno doneti ispravnu odluku. Možda upravo golovi Mihajla Cvetkovića i Bogdana Kostića u izvanrednoj pobedi nad Engleskom na najbolji način predstavljaju integraciju ovih osobina.

Na šampionatu Evrope, čiji će domaćin biti Vels krajem juna i u prvoj trećini jula, težićemo ostvarenju bar dva cilja. Prvi je da se ponovi uspeh od pre 13 godina, kada se četa Ljubinka Drulovića u Litvaniji popela na krov Starog kontinenta. Drugi, možda i važniji, tiče se broja igrača koje će Petrić sa saradnicima izbrusiti za velike partije i u budućnosti. Na poslednjem spisku Veljka Paunovića bilo je šest "Litvanaca". U godinama koje dolaze, "Velšana" bi moralo biti više.

Dve godine mlađi dečaci pod vođstvom Igora Matića, kojem je očito prijala prekomanda iz klupskog na reprezentativni nivo, nisu uspeli da se plasiraju na kontinentalni šampionat, ali su im dve pobede, kao i igra na gol više, na kvalifikacionom turniru omogućili da se nađu među 48 najboljih selekcija u svom uzrastu. Potencijala sigurno ima i među njima, ali je za nešto više zaista rano još govoriti.

Sadašnjost srpskog fudbala nije blistava, ali bi budućnost mogla biti. Samo da onaj "izgubljeni" dečak sa početka priče nauči kako se nosi evropsko odelo modernog kroja i takav, uzdignute glave, prošeta najvažnijim svetskim stadionima.