Kraljica kraljice sportova

Ljubav prema sportu se javila rano. Baš rano. Ne znam da li je to bilo kada sam imao tri, pet ili sedam godina, ali znam da na svojoj prvoj fotografiji koja nije iz vrtića ili sa dodele paketića kod mame i tate u firmi, na kojoj me uplakanog drži njihov kolega obučen u kostim Deda Mraza, nemam više od četiri. Ali, imam loptu kraj sebe.

Znam, klincima to deluje nestvarno. Mislim na dve stvari. Prvo, to što nemam 365 fotografija iz prve godine života, kao što je to slučaj sa današnjim bebama, a drugo to što kao četvorogodišnjak ne držim telefon ili tablet u ruci. Druga su vremena bila, generaciji moje dece, ali i onim malo starijima – neobjašnjiva...

Fudbal sam obožavao, mada nisam baš uvek imao loptu. Brzo su se cepale popularne "tigarke" od kojih mi se čini da još ponekad vidim tragove šara na svojim nogama. Nekako se (pre)često dešavalo da su to "malo okruglo blago od velikog značaja" imali dečaci kojima je karate bio omiljeniji od loptanja zbog čega su, opet (pre)često, odlučivali da odmore od fudbala.

Sećam se, nisam bio bandit, ali sam imao BMX sa crvenim felnama i belim gumama kojim sam svakog dana prelazio kilometre i kilometre tražeći drugare iz susednih ulica ili delova grada koji su raspoloženiji od mojih "karate kid" komšija da vrela letnja poslepodneva provedemo na terenčetu kod škole nego li na bazenu. Ali, isto tako se sećam da su na tom BMX-u, koji su mi udruženim radom i snagama kupile dede za sedmi rođendan za ukupno 50 dinara, neretko bile izbušene gume ili pokidane sajle za kočenje pa sam u svoj pohod morao korak za korakom.

Tako sam zavoleo atletiku. Trčao sam i trčao i trčao. Prvo od kuće do kuće da sakupim fudbalsku ekipu, onda od terena do terena da utvrdim gde su naši protivnici, potom nazad do svoje ulice da obavestim saigrače gde ćemo danas igrati za čast i prestiž, pa tek onda do domaćeg terena rivala. I često sam znao da uveče, kada padne mrak, a drugari se "podele" na Partizane i Nemce i zamišljenim pucnjevima iz još zamišljenijeg oružja kose sve pred sobom, nastavim da trčim.

Tako je bilo do leta 1996. kada sam, posle večernjih trčećih seansi, noći provodio ispred TV prijemnika, pre nego što sam roditelje ujutru budio da idu na posao. Tada sam se, gledajući dešavanja sa Olimpijskih igara iz Atlante, zaljubio u skok uvis. Znao sam i ranije za Štefku Kostadinovu, koja je kod dama potvrdila dominaciju, kao i za Havijera Sotomajora koji je podbacio, ali nisam znao koji su dometi Dragutina Topića. Sećam se da je bio bez greške dok letvica nije podignuta na 2,35 metara. Nakon dva neuspešna skoka, poslednji pokušaj je "preneo" na za dva centimetra višu visinu ne bi li skočio do bronzane medalje. Nije uspeo, kao ni ja. Da zadržim suze.

Trideset godina kasnije, na šampionatu sveta u dvorani u Torunju njegova je ćerka Angelina bila nepogrešiva do visine od 2,01 metar. Nije mogla iz tri pokušaja drugi put da popravi lični rekord za manje od mesec dana, ali jeste ono što tata nije. Osvojila je medalju i to srebrnu, čime je kompletirala odličja sa evropskih i svetskih prvenstava pod otvorenim nebom i zatvorenim krovom.

Dok je Angelina trčala počasni krug ogrnuta zastavom Srbije, moja ćerka je sedela kraj mene. I nije uspela. Da sakrije suze. Istorija se ponovila, a vreme će pokazati da li će i ona jednog dana nadmašiti oca. U igranju rečima, razume se...