Skok u besmrtnost

Nije vam Banska Bistrica baš na nekom važnom putu. Nećete je videti ako se zaputite u Bratislavu ili Beč, svakako ćete je zaobići ako želite da posetite Prag ili Varšavu. Možda biste njenim obodom mogli da prođete ukoliko vam je krajnja destinacija neka skijaška staza na Zakopanama, ali nećete valjda baš tu popiti čaj ili kafu, kada znate da vas čeka pogled koji nema cenu sa Tatri!?

Tamo se ne svraća slučajno, onako u prolazu. Čak ni na neki lokalni specijalitet. Tamo se ide s ciljem. Da se letvica dodatno podigne u moru sopstvenih očekivanja, želja i nadanja i dotaknu visine na kojima ranije niste bili. Iako smeštena u središtu Slovačke, izgleda da je primamljiva destinacija samo vrhunskim skakačima i skakačicama uvis. I nikome više.

Tamo gde su 1993. anonimni domaći entuzijasti postavili temelje za jedan od najprestižnijih atletskih mitinga koji okuplja najbolje samo u jednoj disciplini, mada u obe konkurencije, poslednjih godina i Srbija ima svog stalnog predstavnika. Tamo je Angelina Topić bila najbolja 2024. i treća prošle godine. Ove se vratila i opet pobedila. Reklo bi se, ništa novo.

Ali, mnogo važniji od samog trijumfa jeste rezultat kojim je on ostvaren. Prvi put u istoriji neka srpska atletičarka preskočila je dva metra. Okruglo. Ako mislite da to nije ništa posebno, probajte da skočite toliko. Udalj, razume se. Iz mesta, naravno. Uvis znam da ne možete. Molim? Ne možete ni udalj. Niste ni blizu. Znao sam...

Svašta je nešto uspela i osvojila Angelina iako joj je samo 20 godina, ali se čini da je tek sada zauzela svoje mesto u modernom skakačkom vozu na brzim prugama. Istina, bila je ona u njemu i ranije, ono kada je na Evropskom prvenstvu bila treća pre četiri, odnosno druga pre dve godine. Najbolje mesto u VIP klasi imala je septembra prošle godine, kada je u Tokiju skočila do bronze i tako postala prvi član porodice Topić sa svetskom medaljom osvojenom pod vedrim nebom.

Ipak, deluje da je tek pre neki dan kupila kartu za besmrtnost jer su se skakačice uvek delile na one koje su preskočile dva metra i one koje to nisu. Između njih je ostala lestvica. Jedne su iznad nje, a nema ih puno, dok su druge u očima ljubitelja atletike samo slučajne prolaznice. I tačka.

Porodičnu riznicu medalja, koju su "otvorili" mama Biljana i posebno tata Dragutin, očekujemo da dopuni već za dve nedelje na šampionatu planete u dvorani, a čitava nacija se nada da će i na Olimpijskim igrama u Los Anđelesu 2028. godine učiniti nešto veliko. Skočiti do zlata, razume se.

Iako su geni važna stvar i sigurno da su u njenom slučaju uticali na to da se još kao dete zaljubi u kraljicu sportova, Angelinu su u vrh svetske atletike odveli posvećenost, istrajnost, borba do poslednjeg atoma snage i vera u sebe. Retki su oni koji su tako mirni i staloženi, koncentrisani i fokusirani u njenim godinama, mada dobri poznavaoci srpskog atletskog podmlatka kažu da će ona teško biti najbolja na vremenskoj lenti, čak i u svojoj porodici. Ne zbog toga što neće dostići tatine uspehe, već zato što joj konce može pomrsiti sestra Sofija, koja već beleži bolje rezultate u mlađim kategorijama. Živi bili pa videli.