Ako mora na juriš, nek se uvek juriša

Nazvali smo u izveštaju sa utakmice Partizana i Hetafea, igrače crno-belih gladijatorima. I to sa razlogom. Ne samo da je stadion "JNA" pretvoren u borilište grubim fudbalskim taktikama Hozea Bordalasa, nego je i ekipa Saše Ilića prihvatila izazov i borila se za goli život. Kako bi to kolokvijalno rekli - "poginuli su muški" domaći fudbaleri i ostvarili Pirovu pobedu rezultatom 2:1 (0:0). 

I u privatnim razgovorima nakon meča, nekoliko kolega novinara požalilo se na jednu činjenicu - da Partizan svaki put u poslednjih nekoliko godina zaigra kada je prinuđen da sebe čuva od totalnog kolapsa. Naravno, ova "taktika" se nije pokazala kao plodonosna, ali smo videli kako donosi "nešto" u porazima protiv AEK Larnake prošle sezone, videli smo je protiv Hibernijana, a videli smo je i protiv Hetafea, kada su igrači "parnog valjka", u trenutku u kojem je Evropa ponovo izmicala iz ruku, noktima grebali i hvatali se za svaku slamku spasa, napadajući defanzivno potkovanu ekipu i iznad svojih mogućnosti. 

Drugi igrači, ali isti sindrom iz sezone u sezonu - kada voda dođe do disajnih puteva, beogradski klub poput davljenika kreće da se "batrga i koprca", da igra na juriš i povlači rivala u dubinu sa sobom u nadi da će isplivati pobednički i pronaći spas. Samo tada, navijači su mogli da budu zadovoljni jer se njihov tim borio, zaboravljajući na sve interne i eksterne probleme koji su nadvijeni nad Humskom godinama unazad. 

Pa zašto onda svaki put ne može biti "juriša"? Ako već taktika ne pomaže i ako smo poslednji "pismeni" Partizan možda gledali 2022. godine pod komandom Aleksandra Stanojevića, zbog čega sve naučeno ne padne u vodu na svakom duelu i ne proradi taj primalni instinkt za preživljavanje, kao što smo recimo videli u toliko navrata u ekipi koju je vodio Igor Duljaj u onoj polusezoni iz snova, kada je "valjak" poslednji put slavio u "večitom derbiju". 

Pitali smo Sašu Ilića da proba da nam objasni, da li njegovim fudbalerima na domaćim utakmicama nedostaje taj motiv, koji pronalazi u već sada lukrativnom i nedosanjanom igranju u evropskim noćima. 

"Moje neko mišljenje je da Partizanu nikada ne nedostaje motiv. Prvenstveno za domaće igrače, ti domaći igrači su svi navijači Partizana, tako da motiv mora da postoji protiv bilo koga, jer igraju za Partizan. Ne izgledamo dobro kao večeras, ni blizu. Ja bih voleo (da izgledamo) i rekao sam na početku konferencije da bih ja, kao navijač, voleo da gledam ovakav Partizan", rekao je Ilić. 

I da, možda su domaći igrači navijači Partizana, ali oni strani definitivno to nisu i teško to postaju. Malo je Evertona Luiza i Žofrija Lovernja u sportu, kako bi crno-beli mogli očekivati strast kakvu donosi odnos prema grbu od igrača koji ga je upoznao pre šest meseci, godinu ili dve. A ironično, upravo su oni "neostrašćeni" imali najveći doprinos ove sezone. 

Od sedam golova crno-belih u šampionatu Srbije, četiri su došla od Šake Traorea, Ibrahima Zubairua i Dembe Seka. Od 13 pogodaka u evropskom fudbalu ove takmičarske godine, 10 su postigli stranci. Podelili su ih odstranjeni Zuba (3), Kojzek (2), Traore (2), Sek (2) i poslednji u nizu sa premijernim golom protiv Hetafea, Že. 

Dakle, ne samo da izostaje doprinos motivisanih domaćih igrača i navijača, kao što su recimo Nemanja Trifunović, koji ni u najboljim danima pod Srđanom Blagojevićem nije isporučivao bogzna kakav učinak, Milan Vukotić, Bogdan Kostić, pa članovi nestabilne defanzivne linije, Stefan Milić, Uroš Đurđević, Nikola Simića i Stefan Mitrović, čiji se učinak meri grubo rečeno u primljenim golovima, a njih je devet na pet duela u SLS, nego Ilić iste navodi kao one koji bi svojim stavom morali da naprave razliku - da budu oni koji će pokrenuti "juriš". Naravno, o Igoru Miladinoviću i Nikoli Čumiću je rano govoriti, ali očekivanja su posle dva duela sa Hetafeom na visokom nivou... 

A gledano sa primera stranaca, brojke govore da su se golovi na gotovo identičnom uzorku utakmica sipali u Evropi, u mečevima koji znače podizanje cene i koji stavljaju igrače na tržište, dok u prvenstvu, doprinos kaska za gotovo duplo. Bilo kako bilo, u pitanju motivacija ili ne, očito da je teško primeniti mentalitet iz kontinentalnih kvalifikacija na znatno manje svetlucave mečeve u Lučanima, Surdulici, Loznici... A upravo to je ono što je Partizanu neophodno. 

Da svaka utakmica postane borba za goli život, jer je očigledno da samo tada, crno-beli pokazuju koliko mogu i pre svega uspevaju zadovoljiti i te kako strpljive navijače. Ukoliko Ilić (ili možda neko ko će ga potencijalno zameniti) ne pronađe zajednički jezik sa pojedincima i ne uspostavi red tako što će pre svega biti autoritet na klupi, a ne kapiten na terenu (i samim tim deo ekipe i prvi među jednakima), "parni valjak" će se dovesti u situaciju da se zapravo bori kao davljenik, jer je se već posle pet kola nalazi na 12. mestu - u zoni ispadanja.