Debakl koji boli više od samog rezultata: Šta je sve Zvezda izgubila u Plzenju?

Uspeli su fudbaleri devetostrukog uzastopnog šampiona države u onome u šta ni u redovima češke Viktorije nisu verovali. Crveno-beli da prokockalu tri gola prednosti koju su imali nakon tri odigrana poluvremena dvomeča plej-ofa UEFA Lige Evrope i ne samo da su uspeli da niz vodu bace ono što su gradili 135 minuta fudbalske igre, već su u ostatku duela u gradu na zapadu Češke Republike, sebi dozvolili da dožive epski debakl od kojeg će zasigurno ili bi barem morali obrazi dugo da bride svima na beogradskoj "Marakani".

Postoje porazi koji se precrtaju već sutradan, ali postoje i oni posle kojih ostane pitanje koje mnogo duže odzvanja – Šta se, dogodilo? Plzenj upravo spada u ovu drugu kategoriju i biće deo istorije najtrofejnijeg srpskog fudbalskog kolektiva, barem onog njenog neslavnog dela o čemu će generacije prepričavati baš kao što je to slučaj sa takmičarskom 1970/71 godinom kada su crveno-beli u polufinalu tadašnjeg Kupa evropskih šampiona, nakon beogradskih 4:1, doživeli krah u grčkoj prestonici i rezultatom 0:3 ostali bez velikog finala, uz napomenu mlađim ljubiteljima najvažnije sporedne stvari na svetu da je tada važilo pravilo gola u gostima.

Crvena zvezda nije samo izgubila utakmicu. Izgubila je nešto što je godinama gradila – osećaj da u Evropu izlazi sa stavom ekipe koja zna koliko vredi. Rezultat može da se objasni greškama, lošim danom ili raspoloženjem protivnika, ali način na koji je Zvezda izgledala u Plzenju teško je objasniti samo fudbalskim razlozima.

U ovom slučaju, nije najveći problem semafor. Mnogo više od samog semafora boli gorak ukus u ustima koji su imali svi koji su pratili dešavanje sa plzenjske "Došan arene".

A deo odgovornosti mora da se pogleda i kroz prizmu trenera Alberta Riere. Trener se ne meri samo onim što pripremi pre utakmice, već i onim što prepozna tokom nje, a u Plzenju je Zvezda predugo tražila rešenje za probleme koji su bili očigledni.

Pokušavao je Španac da promenama sa klupe promeni tok utakmice. Međutim, upravo u ovom segmentu se mora postaviti pitanje da li su reakcije bile dovoljno brze i dovoljno konkretne. Kada protivnik preuzme inicijativu, kada se izgubi sredina terena i kada linije počnu da se razvlače, svaki minut čekanja može biti skupo plaćen.

Srpskom šampionu je nedostajala kontrola. Nije uspevala Crvena zvezda da nametne ritam, a još manje da ga promeni kada su kola krenula nizbrdo. Upravo tu trener mora da bude najvažniji. Ne da paniči, već da prepozna problem pre nego što postane nerešiv, a delovalo je da Španac baš u momentima kada situacija na zelenom tepihu postaje alarmantna, nema ideju šta bi mogao da učini ili čak ukoliko i zna šta bi trebalo promeniti, nema sa kim da navedeno i pretvori u akciju koja bi za cilj imala adekvatnu reakciju.

Riera će zbog toga biti pod lupom. Ne zato što jedan poraz briše sve što je urađeno dobro, već zato što evropske utakmice pokazuju koliko je trener sposoban da reaguje pod pritiskom. Plzenj je bio upravo takav test i Zvezda ga nije položila.

Ipak, nije pošteno sav teret staviti na njegova leđa.

Igrači su ti koji su morali da odgovore na terenu, jer kada ekipa izgubi energiju, duel, koncentraciju i veru da može da promeni tok utakmicu, problem više nije samo taktički. To postaje pitanje karaktera ne koji ni najbolji svetski stručnjaci ne mogu baš u velikoj meri da utiču.

Upravo iz navedenog razloga ovaj poraz mora da bude alarm.

Evropa ne prašta prazne minute, pogrešne procene i pad koncentracije. Zvezda je poslednjih godina napravila ozbiljan iskorak upravo zato što je naučila da se nosi sa pritiskom. U Plzenju je, međutim, izgledalo kao da se pritisak nosio sa njom.

Sada je pitanje mnogo veće od toga ko je pogrešio kod kog gola. Odgovornost je podeljena – između trenera koji mora da pronađe prava rešenja, igrača koji moraju da pokažu karakter i sportskog sektora koji je formirao ekipu za velike evropske ambicije, a došlo se do trećerazrednog evropskog takmičenja u kojem ruku na srce ima ozbiljnih timova, ali ne i velikana evropskog fudbala, uz nekolicinu "liliputanaca" koji su do nedavno bili rivali u ranim fazama kvalifikacionih ciklusa i čiji su mečevi služili da se ekipa uigra uoči istinskog starta takmičarske godine.

Zbog svega navedenog Plzenj ne bi smeo da bude samo debakl koji će se zaboraviti. On mora da bude ogledalo, a u tom ogledalu Zvezda mora da pogleda sebe bez izgovora.

Srpskog šampiona očekuje jesen u takmičenju u kojem nikada do sada nije egzistirao, ali optimisti prizivaju 2024. godinu kada je grčki Olimpijakos upravo u ovakvom društvu stigao do prvog evropskog trofeja i to u godini u kojoj su eliminisani kroz grupu UEFA Lige Evrope gde su u konkurenciji nemačkog Frajburga, engleskog Vest Hema i našeg TSC-a stigli tek do treće pozicije i "sunovrata" u najmlađe, ali i najslabije evrospko takmičenja.

Iz svega navedenog, neka se crveno-beli pripreme, poklone i neka zakorače u arenu u kojoj se nikada nisu našli, ali je jednom moralo i to da se dogodi.