Andrija Gerić, za Arenu, priča o: Lažnim nadljudima, agresivnim roditeljima, robotima sa srcem, engleskoj obuci...

Majkl Felps, Simon Bajls, Riki Rubio, Naomi Osaka, Ivan Ergić, Jelena Dokić, Ronald Arauho... zadužili su svojim postignućima plivanje, sportsku gimnastiku, košarku, tenis i fudbal, ali nisu ih njihovi karijerni rezultati spojili u istoj rečenici, već to što su svi oni sportisti i što su u nekom trenutku života javno pričali o svom narušenom mentalnom zdravlju.

Bleštavilom svojih poznatih imena osvetlili su tamnu stranu profesionalnog sporta. Da bi sebi olakšali, ohrabrili kolege-sapatnike, učaurene u ličnom osećaju stida ili zarobljene u kandžama tuđeg nerazumevanja, osude i podsmeha, dali do znanja širem auditorijumu da je sport mnogo više od pobeda, titula, poraza, rekorda, naslovnih strana, "lake" zarade...

"Sportisti su isto ljudi, kao i mnogi drugi podložni problemima sa mentalnim zdravljem, pre svega depresivnim epizodama. To što neko super šopa loptu, trči, skače... ne znači da je sjajan u svemu. Samo što oni ćute o tome, jer ih prati drajv da moraju biti savršeni i ne smeju nikako pokazivati slabosti. Ti problemi, ipak, pre ili kasnije, isplivaju na površinu. Najbolje ih je što ranije prepoznati i tretirati nekom vrstom psihoterapije, ako je reč o onima prolaznije prirode.

Rešivim bez upotrebe lekova, čije korišćenje deluje na centralni nervni sistem, omamljuje, smanjuje agresivnost i utiče na opštu funkcionalnost organizma. To nije moj fah. Depresije su teža stanja, u velikom broju slučajeva genetski predisponirana, kao kada auto ima lošiju elektroniku, pa ona zakaže u važnom trenutku, zbog čega takve klijente spajam sa kolegama psihijatrima", kaže nekada trofejni odbojkaš, a sada priznati sportski psiholog, Andrija Gerić, na početku razgovora za sajt TV Arena sport.

 

KIMIMASA MAYAMA / AFP / Profimedia

Pod kakvim teretom vaši klijenti najčešće kriziraju, popuštaju ili pucaju?

"Uglavnom radim(o) na samopouzdanju, prihvatanju loših performansa, zbunjenosti na prelazu sa juniorskog na seniorski nivo, neispunjenim ličnim ili očekivanjima roditelja, trenera i okoline, zbunjenosti posle završetka karijere... Bavim(o) se i reakcijama na greške, disbalansom realnosti i želja, promenama nastalim dobijanjem uloge roditelja ... Dakle, lajt temama, jer su moji klijenti funkcionalni. Sve češće mi dolaze i sportisti skloni klađenju i kockanju. Zbog viška vremena, potrebe za dodatnim adrenalinom ili dosade odaju se toj pošasti, nesvesni koliko im to može, na razne načine, ugroziti karijeru.

Susrećem se i s problemima anksioznosti i napadima panike, doživeo sam i to da ih jedan klijent ima u toku naše sesije. Teško je u tim trenucima biti svestan da će proći i pustiti ih da odu, kao što su došli, jer što se više opireš to je sve gore. Sve u svemu, volim to što radim, a kada procenim da je nešto izvan mog domašaja, te "slučajeve" prepustim specijalistima.

 

KIMIMASA MAYAMA / AFP / Profimedia

Generalno, ko je bolji u prepoznavanju, priznavanju i rešavanju psihičkih problema, žene ili muškarci? Šta i jednima i drugima najteže pada u tom procesu?

"Nema opštih mesta tog tipa, a u svakom konkretnom slučaju, bez izuzetka, najvažnija je podrška roditelja. Pod uslovom da su i oni sami svesni i savesni. Rano dešifrovanje i adresiranje problema, takođe. Nije dobro bilo kakvo prećutkivanje, a naročito slepe ambicije, bilo da je ima sam sportista ili trener. Ponavljam, sportisti nisu nikakvi nadljudi, samo imaju neke super veštine.

Nije za svakog ta neka vrsta posvećenosti i ulaganja, ne volim reč žrtvovanje. Nije ni lako shvatiti i prihvatiti da u sportu nije uvek kao u životu, da ako uradiš X ne znači da ćeš sigurno dobiti Y. Nekada tri X daju šipak, a nekada i s pola X dođeš do Y... Ljudi, naročito sa strane, od sporta vide samo šlag na torti, ne razmišljaju o pečenju kora, prosejanom brašnu, žitu od kog je dobijeno... ".

Da li su vam se i treneri obraćali za pomoć i podršku? Jesu li uopšte svesni svog uticaja i odgovornosti, mimo tehničko-taktičke obuke i pripreme njihovih izabranika/izabranica?

"Radio sam i sa trenerima, pogotovo mlađima. Bez potrebnih veština, shodno njihovim godinama. Prvenstveno u komunikaciji. Njihova perspektiva je potpuno drugačija, na primer ako vode tim, njihovo je da sagledaju i shvate šta je generalno problem u igri, ali i da uvide i raščlane zašto je neki pojedinac promašio, na primer, dok je sportista usmeren na sebe i detalje. Trenerima su potrebni drugi ugao razmišljanja, drugačiji set veština i moć prilagođavanja.

Prošlo je vreme rigidnih stavova i metoda, nema stare ruske škole od pre 20, 30 godina, današnja deca ne fermaju dva posto takve stvari. Sa njima mora više da se priča, oni traže veću podršku, a mi sportski psiholozi smo tu da trenerima otkrijemo određene alate u tom poslu i(li) im pokažemo kako da ubrzaju proces. Nije nužno da su sami bili vrhunski sportisti, mnogo je kontra primera, ali je zato izuzetno važno da budu fleksibilni u svojoj novoj profesiji".

Postoje li klubovi, Savezi i organizacije kao svetli primeri sprskog sporta u tretmanu psihološke problematike i podrške onima što trebaju takvu pomoć?

"Ima svetlih primera, ima pomaka, sve više mojih kolega ima priliku da primenjuje svoja znanja, jer ljudi uviđaju da psihologija radi posao. Ali, ja se borim da dođe vreme kada će biti potpuno normalno da svaki iole ozbiljan klub, Savez i pojedinac imaju sportskog psihologa. Ja, trenutno, osim privatnog rada sa pojedinačnim klijentima, sarađujem sa vaterpolo reprezentacijom Srbije, pre toga sam radio sa odbojkašicama iz Lajkovca i fudbalerima Sarajeva. Želja mi je da uđem i u srpski fudbal, jer sam ga tokom te jedne polusezone gledao, doživeo i shvatio iz svlačionice, karantina... pa ga sada malo bolje razumem i tvrdim da je on nešto posebno.

Drugi nivo u odnosu na sve ostale sportove, izazovno je raditi u tom svetu. Jedan od mojih ciljeva bio je i da nekome pomognem da uzme olimpijsku medalju, što sam učinio sa vaterpolistima. Voleo bih da pomognem i mom, matičnom Odbojkaškom savezu, a onda u nekom trenutku budem i njegov predsednik. Svaki klijent je nova priča, ali ima tu i dosta ponavljanja i sličnih problema, a ja volim iznova da rešavam stvari. Što veće i kompleksnije, to mi je zanimljivije".

A, kako u svetu stoje stvari kada je u pitanju upliv psihologa u sport? Kakva su vaša saznanja o tome?

"Mnogi su daleko odmakli, jer su davno shvatili svu moć i ranjivost ljudske psihe, u isto vreme. Evo nekih primera... Fudbalski klub Barselona ima svoju školu za sportske psihologe, u Nemačkoj svaki bundesligaš ima takvog stručnjaka u stručnom štabu, oni se podrazumevaju i u Engleskoj. Jedan Gvardiola "vuče" svuda sa sobom savetnika i asistenta Estijartea, svojevremeno vrhunskog vaterpolistu.

Imate i slikovitu priču Vitala Hejnena, nekada odbojkaša a sada trenera, s puno selektorskog iskustva. Jako je privlačio pažnju dok je igrao, jer je često pravio razne gluposti, a posle se promenio i smirio. Sedeli smo zajedno na nekoj utakmici i dok smo gledali šta se dešava na terenu, rekao mi je 'Video sam i čuo šta i kako radiš...', pa priznao 'Imam svog psihologa, svake godine dva, tri puta odem negde s njim na par dana. Da ispraznim glavu'. I treneri su ljudi i njima je potrebna pomoć".

Kakve su to najčešće predrasude i zablude s kojima se i dan-danas suočavate?

"Još se dešava da čujem komentare 'Ma, to je bezveze, prazna priča, nema ništa od toga...'. Za šta su delom krivi i neki psiholozi iz prošlosti. Svojevremeno smo mi odbojkaši, u reprezentaciji, sarađivali s jednom mojom koleginicom. Ali, ona nije s nama. Davala bi nam testove, a posle njih ni A ni BE, šurovala je samo sa trenerom. Nije bilo nikakve dvosmerne komunikacije, zato i nije opstala među nama.

Poučen tim iskustvom, trudim se da ne opterećujem i ne davim sportiste, jer znam kako stvari izgledaju iz njihovog ugla. Što više pouka i prakse, a što manje teorije. Iz Francuske, recimo, dolazi loš primer psihologa, bez osećaja za nivelisanje odnosa na relaciji klub - igrači, tj. svesti da mu je posao da, pre svega, štiti sportiste a ne one što ih sve zajedno plaćaju. Nije umeo da odvoji bitno od nebitnog.

U tom nekom klubu plata je stizala na račun, na primer svakog prvog u mesecu, a onda se desilo da zbog toga što je taj datum pao za vikend, pare malo "kasne". Čovek je od toga brže-bolje napravio problem, tako što je išao od igrača do igrača i propitivao ih kako se osećaju tim povodom, da li su ljuti, imaju li motiva... Predsednik kluba nije posle dugo hteo da čuje ni p od psihologa. Ni predsednici drugih klubova. Devet godina nisu moje francuske kolege imale pristup njihovoj odbojkaškoj ligi".

Koliko mediji potpiruju, pa čak i izazivaju mentalne muke sportista? Da imate tu moć odlučivanja, da li biste ograničili, možda čak zabranili korišćenje društvenih mreža sportistima?

"Problem je što su danas mediji ne samo oni klasični već i svaki Instagram profil, Jutjub kanal, Tik-tok nalog... Svako sebi daje za pravo da ima mišljenje, da zabada nos, kritikuje, "podučava"... Ne možeš im zabraniti da ih prate, pa nijedan Željko Obradović nije imao moć da ih "skine" sa društvenih mreža, već je u svlačionici, posle utakmica, zaticao igrače na telefonima, kako listaju objave o njima...

Ali, svakako bih im preporučio da što manje provode vremena tamo. Da manje gledaju i slušaju šta imaju drugi da kažu. Bez obzira da li se radi o pohvalama ili kritikama. I jedno i drugo im odvlači pažnju od suštinskih stvari. U sportu je jako bitan fokus".

Da li ste u svojoj praksi imali slučajeve sajber nasilja i seksualnog zlostavljanja?

"Nisam još imao klijente s tim problemima, ali to ne znači da takve stvari ne postoje. Ta velika, slojevita i osetljiva tema, sa puno dilema i nijansi, kod nas, nije zapravo još ni otvorena na pravi način. Imali smo neki projekat o zaštiti od sajber naselja, ali nije prošao. Dok se nešto ne promeni preporuka sportistima bi bila da, ako su u prilici, imaju ljude zadužene za vođenje njihovih profila.

Kako ne bi bili direktno na udaru raznih likova. Filtriranje poruka i komentara može blagotvorno delovati na psihu. U tom smislu mi se dopala odluka kineskih vlasti da zabrane rad influensera bez stručne potkovanosti za ono o čemu pričaju. Naročito u slučaju osetljivih tema. Nije to ograničavanje sloboda nego vođenje računa o zdravlju nacije".

 

 

Koliko je opasno, pa čak i pogubno sve mlađu decu gurati u svet odraslih, gde se sve vrti oko rezultata i novca?

"Pogrešno je da već u mlađim kategorijama osnovna stvar bude pravljenje rezultata, opterećivati time decu u njihovom razvojnom procesu. Zbog toga mnogi dečaci i devojčice rano napuste sport. Lično se trudim da ne radim sa decom ispod 12 godina, osim ako nemaju akutno povraćanje, čak ni s onom od 14. Kada neko ima psihološke probleme u tom uzrastu to, obično, vodi ka roditeljima i trenerima, kao uzročnicima.

Samo, što naši ljudi neće to da prihvate kao istinu. Znate kako to Englezi rešavaju? Tako što njihovi psiholozi, u fudbalu na primer, počnu da rade sa roditeljima osmogodišnjaka. Neće sva ta deca postati vrhunski sportisti, naravno, ali ih na vreme obrazuju kako da se ponašaju na terenu i van njega. Ili na tribinama, jer dosta njih će ostati samo navijači.

A, kod nas? Potuku nam se roditelji na turnirima za mlade, pa decu bude sramota od svojih očeva i majki. Neverovatno je koliko, ponekad, žene umeju da budu agresivnije od muškaraca. Sve na štetu onih što se ugledaju na njih".

Koliko se sportisti boje života posle završetka karijera? Da li ih većina taj prelaz dočeka spremno ili nespremno?

"Većina, zapravo, ne bude spremna za gubitak svog najjačeg identiteta. Ako nemaš drugi, razvijeni identitet ne znaš šta ćeš i gde ćeš dalje. Svi bi tada da budu treneri ili sportski radnici, da ne bi promenili poznato im okruženje, smećući s uma da su za to potrebne neke druge, dodatne veštine. Druga velika istina je da su sportisti super za zapošljavanje, jer lakše je naučiti nešto što ne znaš nego postati disciplinovan u kasnijim godinama", zaključuje interesantnu i inspirativnu priču Andrija Gerić.