Analitički ugao: Evo kako Njujork može do pobede u petoj utakmici

Ako postoji jedna stvar koju su Njujork Niksi dokazali tokom ovog plej-ofa, onda je to da ne paniče. Nisu paničili kada su gubili. Nisu paničili kada su ih otpisivali. Nisu paničili ni kada su u četvrtoj utakmici velikog finala NBA lige gledali kako semafor pokazuje minus 29.

Upravo zato što su preživeli najveći preokret u istoriji finala, sada ih čeka možda najteži zadatak od svih. Da ostanu isti, jer istorija pokazuje da je najteže napraviti poslednji korak.

Prva stvar je očigledna - Niksi ne mogu više da čekaju da ih utakmica udari po glavi. Sparsi su vodili posle prve četvrtine u sve četiri utakmice ovog finala. U svakoj od njih imali su i dvocifrenu prednost, a u četvrtoj utakmici čak i ogromnih plus 29. Njujork je uspevao da se vrati, ali oslanjanje na karakter i herojske povratke nije održiv način da se osvoji titula.

Džoš Hart je to možda najbolje objasnio. Ne možete stalno da upadate u rupu i očekujete da ćete se iz nje izvući, ako Niksi žele da završe posao, moraju konačno da odigraju prvu četvrtinu kao tim koji zna da je šampion na dohvat ruke.

Druga stvar jeste odbrana na Viktoru Vembanjami. Njujork je pronašao recept koji funkcioniše. Ou Dži Anunobi ga je napadao fizički, Karl-Entoni Tauns koristio masu i snagu, a pomoć je stizala sa pravovremenih mesta. Cilj nije da se Vembanjama zaustavi. Takvi igrači se ne zaustavljaju. Cilj je da mu se svaka odluka oteža.

Da svaki šut bude preko ruke. Da svaki prijem lopte bude metar dalje od koša. Da svaki posed traje nekoliko sekundi duže nego što bi želeo.

Treća stvar možda je i najveća snaga ovog tima. Mentalna čvrstina.

Niksi nijednom nisu izgledali kao ekipa koja se raspada pod pritiskom. Naprotiv. Što je situacija teža, to deluju smirenije. Džejlen Branson je pogodio neke od najvećih šuteva u ovom finalu. Ou Dži Anunobi je rešio četvrtu utakmicu. Karl-Entoni Tauns je odigrao možda najzreliju plej-of košarku karijere.

Oni veruju da će pronaći rešenje. I za sada su bili u pravu.

Četvrta stvar jeste možda i najopasnija zamka: Ne smeju da razmišljaju o trofeju.

Ne o paradi. Ne o slavlju. Ne o tome kako će izgledati naslovne strane u Njujorku. Jer upravo je to ono što može da vas parališe. Majk Braun i Branson tokom celog plej-ofa ponavljaju istu poruku - jedan posed. Jedna četvrtina. Jedna utakmica, a možda upravo zato Niksi i jesu ovde gde jesu.

Peta stvar odnosi se na pritisak. Na papiru, Njujork igra za titulu, ali stvarni pritisak je na drugoj strani. Sparsi su mlada ekipa koja je ispustila 29 poena prednosti. Igraju pred svojim navijačima. Znaju da poraz znači kraj sezone. Ako Niksi uspeju da izdrže početni nalet domaćina i ostanu u utakmici do završnice, pitanje je koliko će San Antonio moći da pobegne mislima od onoga što se dogodilo u Medison Skver Gardenu.

Tu dolazimo do poslednje stvari. Završnice.

Tri pobede Njujorka u ovom finalu došle su zato što su u ključnim trenucima donosili bolje odluke. Nije to uvek bilo lepo. Nije uvek bilo dominantno, ali kada je trebalo pogoditi veliki šut, odigrati veliku odbranu ili uhvatiti ničiju loptu, Niksi su uglavnom bili tim koji je prvi trepnuo manje.

Zato formula za petu utakmicu možda nije spektakularna. Jedan, počnite utakmicu kako treba. Dva, nastavite da otežavate život Vembanjami. Tri, verujte svom karakteru. Četiri, ne razmišljajte o trofeju. I pet, kada utakmica uđe u poslednjih pet minuta, uradite ono što ste radili tokom čitavog plej-ofa. Budite mirniji od protivnika.

Titule se ne osvajaju tako što odigrate savršenu utakmicu. Ponekad se osvajaju tako što u haosu ostanete tim koji najbolje zna ko je.