Velika analiza velikog NBA finala: Da li je vreme za odgovor Sparsa?

Prva utakmica velikog finala NBA lige nije završena samo pobedom Njujork Niksa. Završena je porukom da San Antonio Sparsi neće imati luksuz da ovu seriju igraju samo kroz talenat Viktora Vembanjame, energiju mladih bekova i povremene šuterske eksplozije iz drugog plana.

Niksi su pobedili 105:95, poveli 1:0 i ukrali prednost domaćeg terena, ali način na koji su došli do tog brejka mnogo je važniji od samog rezultata. San Antonio je imao +14 u trećoj četvrtini, imao je 95:94 na nešto više od 2 minuta do kraja i imao je momentum u rukama. Onda je ostao bez svega. Njujork je zatvorio utakmicu serijom 11:0, Džejlen Branson je preuzeo završnicu, a Sparsi su posle prvog udarca dobili mnogo više pitanja nego odgovora.

Druga utakmica zato nije običan pokušaj izjednačenja. Ona je prva prava provera zrelosti San Antonija u ovoj seriji, jer će se videti da li je poraz iz prve utakmice bio samo propuštena šansa ili prvi znak da Njujork već ima više pouzdanih rešenja.

Jedan od najvećih problema za Sparse u prvoj utakmici bio je igrač koji je postigao samo 3 poena. Džoš Hart je šutirao 1/5 iz igre, promašio sva 3 pokušaja za tri poena, ali je utakmicu završio sa 15 skokova, 6 asistencija, 4 ukradene lopte, bez izgubljene lopte i najboljim plus-minus učinkom u timu, +22.

Upravo je to ono zbog čega je Hart toliko važan za ovaj Njujork. Ne mora da pogodi da bi promenio utakmicu. Ne mora da bude akcija za njega da bi imao uticaj. On ubrzava ritam, skače preko viših igrača, zatvara slabu stranu, izvlači dodatne posede, otvara tranziciju i kažnjava svaku sekundu opuštanja. U poslednjih 7 minuta prve utakmice imao je 6 skokova i 3 ukradene lopte, a većina toga dogodila se dok je Viktor Vembanjama bio na parketu.

To je za Sparse ozbiljan problem pred drugu utakmicu. San Antonio može da prihvati da Branson pogodi težak šut, može da računa na bolji šuterski dan Vembanjame ili Dierona Foksa, ali ne sme da dozvoli da igrač sa 3 poena bude možda i najneugodniji faktor meča. Hart je u prvoj utakmici bio dokaz da Njujork ne živi samo od poena svojih zvezda, već i od prljavog posla koji se u finalu najčešće pretvara u razliku između pobede i poraza.

Branson je, naravno, druga i mnogo očiglednija tema. Dao je 30 poena, od čega 13 u poslednjoj četvrtini, i još jednom pokazao da je u završnici drugačija vrsta problema. San Antonio ga nije potpuno pustio da igra lagodno. Šutirao je 12/31, imao je samo 4 slobodna bacanja i 4 izgubljene lopte, ali je u trenucima kada utakmica ulazi u najteži deo radio upravo ono što najbolji bekovi rade. Dolazio je do svojih mesta na terenu.

Tu je razlika između njega i Šeja Gildžas-Aleksandera, što je Stefon Kasl dobro objasnio posle utakmice. Šej više napada direktno nizbrdo, traži kontakt i pritiska obruč na drugačiji način, dok Branson čita uglove, koristi finte, menja ritam, pravi promene pravca i napada kratke prostore između linija odbrane. On ne mora da bude brži od čuvara na čitavom terenu. Dovoljno mu je da ga pomeri pola koraka, da pročita položaj tela, da napravi lažnjak i otvori sebi jedan šut sa poludistance.

Zato San Antonio pred drugu utakmicu nema jednostavno rešenje. Ako Kasl ostane glavni čuvar, moraće da preživi blokove i da Bransona ne izgube u preuzimanjima. Ako ga budu udvajali ranije, lopta će ići ka Taunsu, Anunobiju, Bridžesu ili Hartu, a Njujork je već pokazao da ume da kazni odbranu kada lopta krene. Ako ga puste da radi jedan na jedan, rizikuju reprizu završnice iz prve utakmice.

Vembanjama je na drugoj strani završio sa 26 poena, 12 skokova i 3 blokade, što na papiru deluje sasvim pristojno. Problem je u tome što je do tih brojki došao uz šut 6/21 iz igre, 2/9 za tri poena i 6 izgubljenih lopti. Niksi nisu zaustavili njegov talenat, jer se takav igrač ne zaustavlja u klasičnom smislu, ali su ga naterali da radi za gotovo sve što je dobio.

Posebno je važan detalj kako su Karl-Entoni Tauns i Mičel Robinson čuvali Vembanjamu. Njujork nije morao da posegne za varijantom u kojoj bi Ou Dži Anunobi bio glavni defanzivac na Francuzu. Tauns i Robinson su koristili telo, bili strpljivi na fintama, čitali njegov okret i u više navrata izbijali loptu baš kada je Vembanjama pokušavao da pređe u svoj omiljeni pokret. Prema podacima iz američkih analiza, Vembanjama je protiv Taunsa šutirao 2/12 i imao 4 izgubljene lopte.

To ne znači da će ista slika nužno ostati u drugoj utakmici. Vembanjama će verovatno pogađati bolje, a Sparsi će morati da pronađu načine da ga dobiju u pokretu, a ne samo u statičnim situacijama gde Njujork može da ga okruži telima. Ako San Antonio želi drugačiji ishod, lopta mora ranije da dolazi do njega, mora biti više akcija u kojima hvata loptu dok se kreće ka obruču i manje napada u kojima mora sam da rešava protiv postavljene odbrane.

Tu dolazimo do Dierona Foksa. Njegovih 7 poena, šut 3/13 iz igre i 0/4 za tri poena bili su ogroman problem za Sparse. Foks je posle utakmice sve sveo na jednostavnu rečenicu - mora da pogađa šuteve. To jeste tačno, ali problem ide dublje od toga. San Antoniju ne treba samo bolji procenat Foksa, već njegov pritisak na odbranu, brzina u prvom koraku i sposobnost da natera Nikse da ne gledaju stalno ka Vembanjami.

Foks je kroz plej-of igrao pod uticajem povrede skočnog zgloba, a od povratka u finalu Zapada nije imao utakmicu sa više od 15 poena. Ipak, upravo je on igrač koji bi u drugoj utakmici mogao da promeni geometriju serije. Ako napadne obruč, ako natera odbranu da se skuplja i ako pogodi nekoliko šuteva spolja, Vembanjama neće morati da svaku prednost stvara sam.

Uz Foksa ide i pitanje Dilana Harpera. Ruki je bio odličan u prvoj utakmici, postigao je 16 poena uz 8 skokova za 28 minuta, pokrenuo Sparse u prvoj četvrtini i uneo energiju koja je promenila ritam. Ipak, nije bio deo završne petorke. Mič Džonson je posle utakmice rekao da Harper nije sedeo zbog nečega što je uradio ili nije uradio, već zbog trenerske odluke.

To je odluka koja će se dodatno meriti u drugoj utakmici. Ako Foks ponovo ne pronađe ritam, a Harper bude izgledao kao igrač koji može da napadne Nikse, Džonson neće imati mnogo prostora da se krije iza iskustva. Veliko finale ne čeka nikoga, pa ni trenera koji pokušava da balansira između veteranskog poverenja i realnog stanja na parketu.

Njujork, sa druge strane, ima i svoje rezerve. Mikel Bridžes je u prvoj utakmici postigao samo 9 poena i nije uzeo nijedan šut za tri poena. To je detalj koji bi mogao da se promeni već u drugoj utakmici. Ako San Antonio pojača pritisak na Bransona, ako više pažnje ode ka Taunsu i Anunobiju, Bridžes će dobiti prostor da bude igrač koji kažnjava zaboravljene rotacije.

Majk Braun je već u prvoj utakmici pokazao da ume da reaguje u hodu. Džulijan Šampeni je u prvom poluvremenu pogodio 5 trojki i ubacio 15 poena, ali je u nastavku ostao na samo 1 poenu. To nije slučajnost. Njujork je promenio način na koji ga prati, skratio mu prostor i izbacio iz ritma igrača koji je u prvom delu delovao kao mogući heroj San Antonija.

Upravo tu je možda i najveća razlika posle prve utakmice. Niksi su već pokazali više slojeva. Branson može da zatvori meč. Tauns može da odigra dabl-dabl i da bude sekundarni kreator. Hart može da dominira bez poena. Anunobi može da veže poene u četvrtoj četvrtini. Bridžes još nije ni ušao u šuterski ritam. Mekbrajd i Šamet mogu da pogode iz drugog plana.

Sparsi takođe imaju rešenja, ali ona za sada deluju manje stabilno. Vembanjama mora da se izbori za bolje pozicije, Foks jednostavno mora da pogodi, Kasl mora da ostane disciplinovan na Bransonu, Harper možda mora da dobije završnicu, a Šampeni mora da pronađe način da ostane u utakmici kada se Njujork prilagodi.

Druga utakmica zato nosi mnogo veću težinu nego što to obično ima meč pri rezultatu 1:0. Ako San Antonio izjednači, serija se vraća u ravnotežu i prva utakmica ostaje samo propuštena prilika. Ako Njujork ode kući sa 2:0, onda će pitanje već biti potpuno drugačije. Ne da li Sparsi mogu da se prilagode, već da li su Niksi već pronašli previše rupa u njihovoj igri?