Niksi nisu ličili na sebe: Ovo je glavni razlog što je Njujork izgubio treću utakmicu

Niksi nisu izgubili treću utakmicu velikog finala NBA lige zato što je Viktor Vembanjama ubacio 32 poena. Nisu izgubili ni zato što je Stefon Kasl pogodio ogromnu trojku u završnici. Izgubili su je mnogo ranije, onog trenutka kada su prestali da liče na tim koji ih je doveo do 13 uzastopnih plej-of pobeda.

Njujork je tokom većeg dela ovog plej-ofa bio najbolji kada je igrao kroz Karla-Entonija Taunsa. Nije to značilo da će on uzeti najviše šuteva ili završiti utakmicu sa 35 poena. Naprotiv. Kada je lopta prolazila kroz njegove ruke, svi oko njega su postajali opasniji. Bilo je više utrčavanja, više kretanja ka košu, više brzih odluka i mnogo manje predvidljivosti. Taunsova sposobnost da igra licem ka košu, pronađe saigrača sa visokog posta ili kazni nižeg čuvara davala je ritam čitavom napadu Niksa.

U trećoj utakmici to gotovo da nismo videli. Tauns je završio sa 11 poena uz svega 10 šuteva iz igre, a u poslednjih pet četvrtina finalne serije uzeo je samo 11 šuteva. Umesto da bude jedna od centralnih figura napada, često je delovao kao posmatrač. Sa druge strane, Niksi su se vratili onome što su u nekim delovima sezone pokušavali da izbegnu - Džejlen Branson koji predugo drži loptu, traži rešenje iz driblinga, ostali stoje i čekaju da vide šta će se dogoditi.

To nije kritika na račun Bransona. Kapiten Niksa je ponovo završio sa 32 poena i držao svoj tim u životu do samog kraja. Problem nastaje kada se sve svede na njegov talenat. Kada se izgubi protok, kada nestane kretanje bez lopte i kada napad postane niz izolacija, Njujork postaje mnogo lakši za čitanje. Upravo to je San Antonio želeo. Sparsi su dozvolili Bransonu da kreira iz teških situacija, dok su ostale igrače uspešno izvlačili iz ritma.

Zanimljivo je da je posle utakmice gotovo identičnu dijagnozu dao i Majk Braun. Trener Niksa odbacio je ideju da je problem bio isključivo u Taunsu i poručio da je čitav tim upao u zamku statičnosti.

"Spuštali smo se u napad, postavili prvi blok i onda bukvalno stajali i gledali. Nije bilo kretanja", rekao je Braun.

Objasnio je i da su Sparsi dodatno otežali posao tako što su Viktora Vembanjamu koristili kao slobodnog igrača u odbrani, praktično "zagušujući" sredinu terena. U takvim situacijama, smatra Braun, potrebno je više kretanja, više dodavanja i više brzih odluka. Tauns nekada mora da izađe na visoki post, nekada da se spusti duboko na niski, ali ostatak ekipe mora da reaguje oko njega.

Niksi i dalje vode 2:1 i daleko su od toga da budu u ozbiljnom problemu. Međutim, treća utakmica poslužila je kao podsetnik da ovaj tim nije najbolja verzija sebe kada se sve pretvori u "Branson protiv sveta". Ako žele da naprave poslednja dva koraka ka prvoj tituli još od 1973. godine, moraće ponovo da pronađu ono što ih je dovelo dovde - kretanje, poverenje u sistem i Karla-Entonija Taunsa kao jednog od pokretača napada, a ne samo još jednog igrača koji čeka svoj red.