MVP odgovor ili istorijsko posrnuće? Gildžas-Aleksander je večeras na najtežem testu karijere

San Antonio je u prvoj utakmici finala Zapada, u spektaklu koji će se sigurno pamtiti kao jedan od najboljih mečeva poslednje decenije, srušio šampiona Oklahomu usred Pejkom centra i ukrao prednost domaćeg terena već na startu serije. Bila je to utakmica sa svime što plej-of košarka može da ponudi - dramom, produžecima, preokretima, fizičkom igrom i jednim igračem koji je izgledao kao da dolazi iz neke potpuno druge ere košarke.

Viktor Vembanjama odigrao je partiju koja je još jednom naterala čitavu ligu da se zapita koliko je uopšte realno ono što gledamo poslednjih meseci. Čak i ljudi koji su ga godinama nazivali najvećim talentom još od Lebrona Džejmsa verovatno nisu očekivali ovako brzu evoluciju. Ono što Francuz radi od samog finiša regularnog dela sezone pa kroz čitav plej-of deluje zastrašujuće.

Vembanjama više nije samo fenomen zbog visine, raspona ruku i sposobnosti da pogađa šuteve koje igrači njegovih gabarita nikada nisu izvodili. Sada već dominira i u fizičkom kontaktu, sve češće kontroliše reket u potpunosti, a skok je postao zona u kojoj praktično deluje nedodirljivo. Iako i dalje ima momente koji otkrivaju mladost, poput isključenja posle udaranja Naza Rida u prethodnoj seriji, generalni utisak je da San Antonio već sada ima igrača koji utiče na svaki posed utakmice.

Posebnu težinu čitavoj priči daje ono što se dogodilo neposredno pre meča. Vembanjama je morao da stoji sa strane i gleda kako Šej Gildžas-Aleksander po drugi put uzastopno prima MVP priznanje za najboljeg igrača regularnog dela sezone. Samo nekoliko minuta kasnije, na terenu smo gledali nešto što je kod velikog dela javnosti otvorilo pitanje - da li je liga zaista nagradila najboljeg igrača?

 

 

Naravno, MVP je priznanje isključivo za regularni deo sezone i plej-of formalno ne sme da utiče na tu debatu. Ipak, argumenti ljudi koji su smatrali da Šej nije zaslužio nagradu jer je "samo" najbolji igrač najboljeg tima sada dobijaju ozbiljnu težinu. Ono što najviše upada u oči jesu brojke Oklahome kada je kanadski bek na terenu i kada nije.

Tokom serije protiv Lejkersa, Šej Gildžas-Aleksander je bio tek sedmi igrač Tandera po net rejtingu (+/- prosek na sto poseda) sa +10, dok su prednjačili Karuzo, Hartenštajn i Ejdžej Mičel, svi sa preko +24. U prvoj utakmici finala Zapada taj trend se nastavio. Oklahoma je sa Šejom na terenu bila na minus 15, dok je u minutima bez aktuelnog MVP-a dobila San Antonio sa čak 8 poena razlike. To više nije slučajan statistički uzorak. To je već obrazac.

Lejkersi su tokom čitave serije imali veoma jasan plan - da nateraju Šeja da se rano oslobodi lopte. Odvajali su ga visoko iznad linije za tri poena, daleko od njegovih omiljenih zona napada i terali druge igrače Oklahome da ih pobede. Na kraju im to nije uspelo, pre svega zato što nisu imali dovoljno kvalitetnih defanzivaca da izdrže sve što Oklahoma može da ponudi kroz rotaciju, ali je Džej Džej Redik u toj seriji pokazao nešto mnogo važnije. Pokazao je plan kako usporiti Šeja Gildžasa-Aleksandera.

San Antonio je taj model dodatno unapredio. Sparsi nisu toliko agresivno udvajali Šeja kao Lejkersi, ali samo zato što imaju nešto što Los Anđeles nije - Stefona Kasla. Bek San Antonija na neverovatan način koristi telo, lateralne kretnje i fizičku čvrstinu kako bi Šeju sekao linije prodora koje najviše voli. Uspevao je da ga zaustavi veoma rano u napadu i ne dozvoli mu da dođe do situacija u kojima koristi svoj osećaj za kontakt i izvlači slobodna bacanja.

Kada Kasel nije bio na terenu, Sparsi su nastavljali putem koji je prvi trasirao Redik. Visoko preuzimanje, rano odvajanje od lopte i konstantno teranje Šeja da igra brzo odluku po odluku. I tu dolazimo do možda najvećeg problema Oklahome.

Šej jeste igrao pametno, što je, koliko god ludo zvučalo, za Tandere problem. Nalazio je saigrače, pravio dobra rešenja i u određenim trenucima verovao ostatku ekipe. Međutim, ovaj tim Oklahome jednostavno nije napravljen da funkcioniše sa Šejom koji se rano oslobađa lopte i igra više kao organizator nego kao centralna figura svakog poseda.

Oklahoma je neverovatna defanzivna ekipa, verovatno i najbolja u ligi na toj strani terena. Imaju jako malo rupa u odbrani, ogroman broj kvalitetnih i pokretljivih defanzivaca i igrače koji mogu korektno da pogode otvoren šut. Problem je što mimo Džejlena Vilijamsa i Ejdžeja Mičela ova ekipa nema mnogo pravih kreatora igre.

Kada Šej mora brzo da preda loptu, Oklahoma vrlo često ostaje bez druge faze napada. Lopta kruži, ali bez pravog pritiska na odbranu. Posedi postaju statični, a veliki deo igrača Tandera ipak su više završnice sistema nego košarkaši koji mogu sami da naprave prednost iz driblinga. Zbog toga je ova serija odjednom postala mnogo komplikovanija nego što je delovalo, jer pitanje više nije samo može li San Antonio da zaustavi Šeja. Pitanje je da li Oklahoma uopšte ima alternativni način igre kada joj oduzmete ono što njen MVP radi najbolje.

Možda je upravo to ono što je Vembanjama uradio već u prvoj utakmici finala Zapada. Nije samo pobedio šampiona na njegovom terenu, nije samo odigrao monstruoznu partiju, već je i poslao poruku da se hijerarhija lige možda već menja.

Na Kanađaninu je da večeras pronađe odgovor i da se nametne, da potvrdi status uzastopnog MVP igrača najbolje lige na svetu. Ukoliko to ne uspe i ne otrgne sve češćim kritikama da se radi o "tek" vrhunskom igraču koji pak koristi situaciju igrajući u prejakom kolektivu, počećemo da diskutujemo o istorijskom padu u plej-of utakmicama.

Druga utakmica finala Zapada igra se večeras, takođe u Oklahomi, od 2.30č posle ponoći.