Partizan i Zvezda nisu po meri nove Evrolige

Partizan i Crvena zvezda možda su položili sve ispite na košarkaškom terenu, ali bi mogli da padnu na onom koji se polaže u kancelarijama. Prema informacijama koje stižu iz evropskih košarkaških krugova, beogradski rivali neće dobiti stalne franšize Evrolige, već bi mogli da ostanu na trogodišnjim specijalnim pozivnicama, dok prednost imaju neki drugi projekti.

Ako se takav scenario ostvari, biće to još jedna potvrda da se evropska košarka nalazi na velikoj prekretnici. Jer, kada se pogledaju sportski kriterijumi, teško je pronaći ozbiljan razlog zbog kojeg bi Partizan i Crvena zvezda bili iza brojnih kandidata. Tradicija, navijačka baza, interesovanje publike, istorija i značaj za takmičenje - dva beogradska kluba imaju gotovo sve što jedna Evroliga može da poželi.

Njihovi međusobni dueli predstavljaju jedan od najvećih košarkaških spektakala u Evropi, a pune tribine "Beogradske arene" odavno su postale zaštitni znak takmičenja. Ipak, čini se da to više nije dovoljno.

Evroliga očigledno ima drugačiju računicu. Njena ambicija je da postane još veći komercijalni proizvod, a za to su joj potrebna nova tržišta, snažni investitori i gradovi koji nude ogroman ekonomski potencijal. Pariz, London, Rim i Dubai, Solun u tom smislu predstavljaju veoma primamljive destinacije. Velike kompanije, turistički potencijal, kupovna moć i mogućnost privlačenja novih sponzora postaju sve važniji faktori u odlučivanju.

U takvom sistemu Beograd nema istu ekonomsku težinu kao najveći evropski centri. To je realnost koju ne treba zanemarivati. Međutim, postavlja se pitanje može li se vrednost jednog košarkaškog kluba svesti samo na novac, tržište i investicioni potencijal?

Najbolji primer da veličina grada nije presudna jeste Žalgiris. U Litvaniji, zemlji sa oko 2,9 miliona stanovnika, košarka predstavlja deo nacionalnog identiteta, a klub iz Kaunasa gotovo je svetinja. Nije mu potreban Pariz, London ili Dubai da bi imao posebno mesto u evropskoj košarci. Njegovu vrednost decenijama grade tradicija, navijači i odnos čitave zemlje prema ovom sportu.

Srbija ima više nego dvostruko stanovnika u odnosu na Litvaniju, dva evroligaška kluba i grad koji je dokazao da može da organizuje košarkaške spektakle najvišeg nivoa. Ipak, izgleda da se takav potencijal ne vrednuje na isti način kao mogućnost ulaska na neka nova, finansijski bogatija tržišta.

Naravno, Evroligi su potrebni novac, investitori i širenje. Niko ne spori da novi projekti mogu da podignu kvalitet i finansijsku stabilnost takmičenja. Ali postoji velika razlika između stvaranja novih košarkaških centara i davanja prednosti tržištima samo zbog njihovog ekonomskog potencijala.

Novac može da dovede najveće zvezde, izgradi modernu dvoranu i obezbedi milionske ugovore. Ne može, međutim, preko noći da stvori rivalstvo, tradiciju i navijačku strast. To je nešto što Partizan i Crvena zvezda imaju decenijama.

Zato bi eventualno zaobilaženje beogradskih klubova prilikom dodele stalnih franšiza predstavljalo jasnu poruku o pravcu u kojem Evroliga želi da ide. Sport više nije jedino merilo, a košarkaški rezultati i navijačka baza očigledno moraju da ustupe deo prostora ekonomskim interesima.

Možda je takva odluka poslovno opravdana, ali ostaje pitanje šta će Evroliga biti bez onoga što ju je učinilo toliko posebnom.

Pariz može da postane veliko košarkaško tržište, Dubai ozbiljan investicioni centar, a London nova destinacija evropske košarke. Ali Partizan i Crvena zvezda već imaju ono što se ne kupuje - publiku koja živi za Evroligu.

A možda je upravo to danas najmanje važno u računici ljudi koji odlučuju o njenoj budućnosti.