"Večiti" između snova i realnosti

Činjenično stanje je takvo da je pre godinu dana Partizan bio u trci za samo jednim domaćim trofejom, dok je sada u konkurenciji za oba. To bi trebalo da znači da je stanje u Humskoj 12 meseci kasnije – duplo bolje. Možda neko može da izvede i takav zaključak, mada bi uslov za to morao biti da na konkretne činjenice baci pogled kroz ružičaste naočare i nikako ne zagrebe po površini aktuelnog trenutka. Jasno je da šansa da se osvoji trofej u nacionalnom Kupu realno postoji i bila bi kardinalna greška kada bi se sada licitiralo procentima u vezi sa ostvarenjem tog cilja, ali pehar Superlige daleko je od crno-belih bar svetlosnu godinu. Ako ne i dve.

Aleksandar Stanojević je, ako ništa drugo, na početku svog četvrtog mandata na klupi Partizana oformio tim. Izabrao je startnu jedanaestorku. Odlučio je da prekine konstantne promene u sastavu koje su donele malo toga dobrog. Ako nešto uopšte i jesu. Istina, nije mu ta postava vratila za poverenje i donela izvanredna rešenja u ofanzivi, odnosno besprekorne reakcije na svojoj polovini, ali njenim članovima verovatno znači kada pored sebe vide očekivano i dobro poznato lice, a ne da se u takvim situacijama zapitaju: "Otkud ti tu!?"

Nije uzorak od četiri meča, računajući i jedan u Kupu, dovoljan da se donosi konačan sud. I ne bi trebalo to ni da bude. Kvalitet dosadašnjih rivala, nažalost, bio je po meri Stanojevićevih pulena, ali oni ni u tim mečevima nisu bili stoprocentno uspešni. Teško da će i preostala tri susreta do zimske pauze ponuditi konačan odgovor na pitanje koji je domet ovog sastava, ali deluje da je novi trener doneo novu energiju koja bi mogla da bude pokretač berićetnijeg proleća i, uz određene promene u prelaznom roku, pokazatelj puta ka plej-ofu, koji mora biti jedini cilj.

Nova promena na klupi "parnog valjka" teško da bi rešila nagomilane probleme, od kojih ovi vidljivi na terenu predstavljaju samo vrh ledenog brega, kao što se čini da bi i potencijalni rastanak sa Albertom Rijerom na suprotnoj strani Topčiderskog brda imao kontraefekat. Crvena zvezda je pod njegovim vođstvom posle samo 15 odigranih kola obezbedila jesenju titulu i dvocifrenu prednost čak i u odnosu na najbližeg pratioca, dok na međunarodnoj sceni ima po jednu "recku" u svakoj kategoriji, pa se sa četiri boda posle tri kola nalazi u sredini tabele Lige konferencije.

Rezultati na međunarodnoj sceni morali bi da se pogledaju kao deo procesa formiranja novog tima, pošto je prethodni kapitulirao na letnjim vrućinama u suterenu evropske elite zbog čega je tekuća sezona već tada mogla, mirne duše, biti proglašena neuspešnom. Jer, crveno-beli su sami postavili visoke standarde, za koje je jasno da ih ove godine neće dostići čak i ako opet budu vlasnici duple srpske krune.

Rijerin (jedini) problem je u tome što su igra i rezultati još u diskontinuitetu, a to ostavlja mogućnost da se posle svakog meča traži i pronalazi neka mana. Ako je upisana pobeda, kritikuje se igra, a ako izostane slavlje - kao protiv Lugana i Kopenhagena - ističe se uzaludna superiornost u statističkim parametrima. Iako time dodatno nervira dežurne kritičare, dobro je što Španac za to ne daje ni žutu banku, već nastavlja da priča svoju priču, uz duboko uverenje da će ona imati srećan kraj.