Dva lica Dalekog istoka

Deset dana na Dalekom istoku saželo je svu surovost, lepotu i apsurd faze u kojoj Novak Đoković vodi rat protiv biologije, neumoljivog kalendara i sopstvenih limita. Unutar tog univerzuma videli smo uspon do nivoa igre koji se graničio sa njegovim najboljim izdanjima iz zlatne ere, a zatim i energetski pad koji je delovao bolno i ljudski.

Sve je počelo u Pekingu, na turniru koji Đoković tradicionalno tretira kao svoju drugu kuću. Povratak nakon više od jedne decenije odsustva nosio je sa sobom opravdanu skepsu. Sezona do tog trenutka bila je prožeta zdravstvenim problemima, mučenjem na severnoameričkoj turneji i šokantnim ranim ispadanjem na US Openu, gde je telo izgledalo kao da odbija poslušnost. A onda je demonstrirana teniska renesansa.

Tri dana bila su dovoljna da se potpuno promeni narativ o tekućoj sezoni najuspešnijeg tenisera svih vremena. Centralni deo azijskog vaskrsnuća bio je okršaj protiv Aleksandera Zvereva. Nemac je u Peking stigao kao dvostruki Grend slem šampion i teniser sa najviše pobeda u godini, a Novak ga je slomio u tri brutalna seta. Protagonista ovih redova je taj meč kasnije nazvao jednim od dva najbolja koja je odigrao u celoj godini, stavljajući ga u ravan sa polufinalom Otvorenog prvenstva Australije.

Nakon toga, srušen je i Danil Medvedev, bez obzira na bizarnu diskvalifikaciju, dok je u finalu Aleks de Minor predao meč na početku drugog seta. Srbin je podigao svoj 102. trofej u karijeri, prvi ove sezone, i približio se na samo jedan pehar Rodžeru Federeru na večnoj listi igrača sa najviše osvojenih turnira.

Svega tri dana kasnije, glamur pekinškog uspeha istopio se u teškom vazduhu Šangaja. Novak je energetski izgledao prazno na terenu i nije se prilagodio bržim uslovima, pri čemu je vlaga bila znatno veća nego u prestonici Kine. Podloga je bila brža, odskok niži, a umor je učinio svoje, tako da je Hubert Hurkač postao tek četvrti igrač koji u svom CV-u ima pobedu protiv Đokovića na betonu, Federera na travi i Nadala na šljaci.

Pogled na raspored otkriva da je prijavljivanje dva vezana turnira u kalendaru postalo potpuni presedan u ovoj fazi njegove karijere. Poslednji put kada je Đoković uradio nešto slično bilo je još u maju prošle godine, kada se kroz Ženevu i polufinale Roland Garosa svesno izložio naporima koji više nisu praksa u njegovom kalendaru. Ukratko, vlasnik 24. Grend slem titule je u Kini pokazao da je još uvek sposoban za magiju, ali da je u ovoj epohi karijere to skupa investicija koja zahteva vreme za isporuku. Tempiranje ovakve igre u budućnosti biće najveći izazov u narednom vremenskom intervalu. 

Teniska konfiguracija zbog odustajanja Janika Sinera od 2026. godine u ovom trenutku ipak nudi računicu za Završni masters, ali je potrebno u gradu svetlosti napraviti odličan rezultat. Za razliku od svojih takmaca iz osam najboljih ove godine, Novak nema u planu turnire iz serije 500 poput Beča i Bazela, pa sve karte i sudbinu plasmana polaže na jedan jedini turnir – masters u Parizu. To znači da će u francuskoj prestonici morati da napravi vanserijski rezultat. Svaki rani krah značio bi definitivni kraj nade za povratak u Torino, čime bi se stavila tačka na najčudniju sezonu njegove karijere.

U celoj ovoj priči ne možemo izostaviti vojnika sreće, Sašu Zvereva. Bez obzira na to što je izgubio poslednjih 14 mečeva ukupno protiv Sinera, Alkaraza i Đokovića, teniska sudbina je opet nagradila Nemca za enormnu fizičku posvećenost i ekonomičnost u mečevima, a ubrzo će i zvanično biti krunisan kao novi svetski broj jedan. Valjda se  to trenutno, u godini u kojoj Novak ima problema u jeseni karijere i uz zbirne izostanke od devet i po meseci Sinera i Alkaraza, najviše računa u hijerarhiji Atp tura.