Šta je sledeće – roboti na tribinama?

Deca me kod kuće često zezaju da sam deda, jer sam rođen u prošlom veku i to im je jako zanimljivo. Ok, ne govore ništa pogrešno i ja ne bežim od toga da sam mator.

Međutim, nisam od onih koji vole da pričaju one "u moje vreme" priče i kako smo mi kao mladi radili ovo ili ono. Nisu ni moji roditelji mislili da je sve što ja radim dobro za mene, niti ja mislim da je sve što rade moji klinci dobro za njih, ali sve je to normalno u vremenu u kojem živimo. Moji su odrastali bez televizora, ja bez telefona, a moja deca ne znaju da postoji svet bez interneta. Pa, onda je normalno da rade nešto što ja nisam.

Shvatam ja i da je nauka napredovala i da je neminovno da se ona koristi i u sportu. Tu su razne VAR sobe, gol tehnologije, poluautomatski ofsajdi, senzori umesto linijskih sudija u tenisu, neki čipovi u loptama koji poništavaju golove jer ih je dotakla vlas kose… Iz dana u dan gutam sve to, ali kad sam video neke Olimpijske igre humanoidnih robota nije mi bilo dobro.

Priznajem, guglanjem sam saznao da je ovo drugi put da se takva neka manifestacija organizuje, a da je to "čarobno prvo izdanje" bilo prošle godine. Tako mi je drago što to nisam znao sve do sada i tako mi je žao što sam sada saznao.

Da li je zaista moguće da se organizuje neko takmičenje u kojem neki roboti trče brže od Juseina Bolta, neki drugi padnu na pola staze i nose ih kao Nejmara kad folira povredu, a treći se bukvalno raspadnu kao onaj Bulit iz Alana Forda (ovog lika znamo samo mi iz prošlog veka). Video sam onda robote koji skaču uvis ili se biju i ringu izigravajući boksere, a najzanimljivije od svega je što su, koliko sam mogao da vidim, sudije zapravo ljudi.

Ode sve da ne kažem gde…

I šta mi pada na pamet?

Zamišljam Mundijal neke tamo, ne znam ni ja koje godine u budućnosti, na terenu neki novi Mesi i neki novi Ronaldo, možda čak Jamal još bude igrao, a na tribinama roboti. Navijaju i nerviraju se.

Lepo ubaciš im neki prompt, i oni tačno znaju kada treba da se deru i vrše pritisak na sudije, kada treba da se raduju ili pevaju himnu. Mogu da prave koreografiju, menjaju boje ili prave lajtšou… Miran si, znaš da nema ko da se pobije ili zapali baklju, nema zakrčenja prolaza na stadionima, nema skandiranja "uprava napolje", nema nikakvih problema, a čak možeš da ih programiraš i da budu veseli kada FIFA sledeći put odluči da na poluvremenu finala Svetskog prvenstva zapeva neka muzička zvezda.

Zamisli, dođeš na utakmicu, a pored tebe sedi humanoidni robot i navija za isti klub kao ti i kaže ti:"Dobar potez, zar ne?"

Jezivo! Nadam se da to neću nikada doživeti.