A(driana) i A(ndrej)

Nikada nisam mogao da razumem zašto se 12 ili 13 medalja, koje jedna ekipa zasluži na terenu u kolektivnim sportovima na Olimpijskim igrama, na konačnoj tabeli svedu samo na jednu... Je l’ neki pojedinac iz tima nije zaslužio odličje koje je uredno stavio oko vrata? Da li ga je, ne daj Bože, ukrao ili je došao do njega tek kada je potrošio i poslednji atom snage i prolio i poslednju kap znoja?

Možda sam tu gnev posebno osećao zato što sam se kao dečak mnogo češće radovao uspesima vaterpolista, košarkaša i odbojkaša negoli nekog plivača, atletičara ili, recimo, gimnastičara. Moram priznati, ovo poslednje još nisam ni dočekao i pitanje je da li ću ikada. Srbija je oduvek bila zemlja u kojoj je lopta bila neizostavni rekvizit tokom odrastanja. Samo su strelci, u tim godinama mog detinjstva i dečaštva, redovno uspevali da dotaknu nebeske visine bez te igračke i na tome im neizmerno hvala.

Smatrao sam da smo nezasluženo, apsolutno uvek, pri samom dnu na spisku osvajača odličja. Naši sportisti su se iz Atlante vratili u zemlju sa 26, a upisane su im samo četiri medalje. Još su gore prošli u Sidneju odakle su doneli isti broj medalja, a zvanično su osvojili tek tri. U Atini su dobili 14, ali u almanasima ostaje zapisano da su im pripale samo dve.

Kasnije sam prestao da brojim, ali znam da sam se nekako uvek više i jače radovao dostignućima Milorada Čavića, Milice Mandić ili Davora Štefaneka i večito priželjkivao da zablista još neki pojedinac jer su njihove medalje i slovima i brojem bile upisane na konačnoj listi. Ove kolektivne su tamo - i jedino tamo - nekako manje vredne.

Zato sam u nedelju, zbog uspeha momka iz Subotice i devojke iz Malog Iđoša, pomislio da je došlo vreme za "naplatu" svih onih mojih nedoumica i pitanja bez odgovora. Najpre mi je osmeh na lice izmamio plivač Andrej Barna, koji je na Evropskom prvenstvu osvojio srebrnu medalju u trci na 50 metara slobodnim stilom, a nedugo zatim je to učinila i Adriana Vilagoš, koja je koplje bacila do bronze na šampionatu Starog kontinenta u atletici. Oboje su tako obradovali naciju i stigli do svojih trećih medalja na prvenstvima Evrope. Meni je, moram priznati, mnogo važnije to što su potvrdili ozbiljnu kandidaturu za mesto na pobedničkom postolju u Los Anđelesu za dve godine.

Nisu oni naše uzdanice od juče, ali želim da verujem da će svetlost reflektora usmeriti ka sebi i na najvećoj svetskoj smotri sporta. Pre dve godine im je u Parizu za malo izmaklo finale, koje bi moralo biti dostižno na sledećim Igrama. A onda mnogo toga zavisi od trenutne inspiracije, fokusiranosti i želje da se dokažete pred očima celog sveta.  

Nadam se da su njih dvoje samo predvodnici novog slavljeničkog talasa koji bi mogao da nas zapljusne "preko bare". Bilo bi dobro kada bi im se pridružile i kolege iz njihovih sportskih grana, kada bi strelci nastavili sa svojim izvanrednim rezultatima, kao i kada bi do postolja stigli rvači, bokseri, kajakaši, veslači, tekvondisti, džudisti, (stono)teniseri... Tada bih, nema dileme, lakše podneo što su nam medalje vaterpolista, odbojkaš(ic)a i košarkaš(ic)a predstavljene jednocifrenim brojem na konačnoj listi.