Sve je teže sastaviti reprezentaciju

Košarkaška reprezentacija Srbije okupila se kako bi odigrala četiri važne utakmice. Dve sa Francuzima jesu prijateljske, ali su neophodna priprema za duele sa Islandom i Italijom u kvalifikacijama za Mundobasket. Pošto svakako planiramo da igramo u Kataru, dueli sa tako jakim rivalom su neophodni i na duže staze.

Kad je tu Nikola Jokić, tu su i mir i samopouzdanje da će na kraju sve biti u redu, ali nikako ne treba zanemariti činjenicu da će Srbija u ovom terminu biti bez skoro dvocifrenog broja igrača. Govorimo o košarkašima koji su jako ozbiljni kandidati da nose dres reprezentacije u slučaju plasmana u Katar. Selektor Dušan Alimpijević ima odličnu komunikaciju sa igračima i pojedinci nisu sada u ekipi zbog zdravstvenih problema. Leto bez velikog takmičenja dobra je prilika za rehabilitaciju posle teških sezona i selektor ima razumavanja za to. Posebno jer deluje da je sastav i ovako prilično kvalitetan.

Ipak, odsustvo Vasilija Micića i Nikole Kusturice otvara neprijatna pitanja. Hapoel, odnosno UCLA, nisu dozvolili igračima da se pojave u nacionalnom timu iako je ovo praktično idealan termin za tako nešto. FIBA reprezentativna takmičenja postepeno gube na težini ako izuzmemo Olimpijske igre.

Ipak, nama su i dalje veoma važna zbog ljubavi prema nacionalnom timu. FIBA ima tu sreću da se najveće zvezde svetske košarke s vremena na vreme pojave na njihovim takmičenjima, ali ova organizacija nema moć da pored NBA i Evrolige zaštiti želju igrača da se nađu u dresu sa nacionalnim grbom.

I predsednik Košarkaškog saveza Srbije, Nebojša Čović apelovao je na igrače da ubuduće stavljaju ugovore igranje za reprezentaciju. I izgleda da je to jedini siguran model. Po principu Toka Šengelije. Svaki klub za koji on igra unapred je upoznat da će biti situacija kad će posle evroligaške utakmice odmah sesti i u privatni avion kako bi odleteo u Gruziju.

Primer Hapoela prilično je opasan jer izraelskim igračima je dozvoljeno da igraju. Jasno je da je Micić važniji od njih i da je najplaćeniji igrač ekipe i da žele da se zaštite. Za te pare imaju i pravo i niko im ne može ništa. Ovo je bila lepa prilika da se srpska ekipa okupi možda i u najjačem sastavu, ne samo zbog potrebe za pobedama nad Islandom i Italijom.

Doduše, kad se pogledaju i sastavi ostalih reprezentacija, veliki je broj izostanaka. Iako još ni evroligaške ni prave NBA pripreme nisu počele, prijavljeno je mnogo povreda i oporavaka, kao i poneka zabrana. Jasno je da su klupske karijere prioritet i svaka naredna sezona je sve napornija. Zbog toga će i u perspektivi biti sve manje velikih takmičenja sa reprezentacijama u najjačim sastavima. FIBA nema moć i uticaj da zaštiti eventualnu želju košarkaša da igraju a i njihova potrošnja u klubovima je tolika da je sve teže naći one koji su izbegli povrede i ostalo im je dovoljno goriva da pruže maksimum i u nacionalnom timu.