"Mi smo šampioni“… Ne, ne spaljuj, trebaće za muzej!

Mislim da sam imao četiri ili, možda, pet godina kada mi je pokojni tata kupio majicu kluba za koji porodično navijamo. Ne znam, nije isključeno da sam imao i neku ranije, ali u vreme kad sam ja bio mali nije baš da smo se slikali svaki dan, a kako tate više nema sa nama i ne mogu da ga pitam, onda neka bude da je ta majica prvo sportsko obeležje koje sam dobio.

Kasnije, kako sam rastao, majice, dresove i šalove sam kupovao lično, kada god sam to mogao i kada je bilo prilike. Nisam se zaustavljao samo na suvenirima kluba koji volim, već u kolekciji ima svega i svačega. Posebno su mi dragi dres i šorts iz Meksika koji sam dobio na poklon od jednog bivšeg fudbalera.

Dobar deo kolekcije posvećen je uspesima koje su klubovi širom sveta ostvarivali. Od osvojenih titula šampiona, nacionalnih kupova, do međunarodnih takmičenja, a ima i nekih reprezentativnih primeraka. Mahom fudbalskih, kojima društvo pravi i poneki košarkaški suvenir.

I nije poenta ovog teksta da pričam i da se hvalim šta onim što imam, već želja da iznesem nešto što me je uvek zanimalo. Kako li izgledaju slavljeničke majice poraženih finalista raznih sportskih manifestacija širom sveta? Ili ajde da budemo konkretni - ovog večerašnjeg finala Mundijala između Argentine i Španije.

Svi ćemo, kada se meč završi, videti pobednike sa majicama na kojima piše "mi smo šampioni" ili "svet je naš", ali negde u torbama ekonoma ostaće zaturene majice za koje su se igrači poraženog tima nadali da će ih obući. A neće. Ne večeras, nego nikada. I ne samo to, nego njih niko nikada neće videti.

I uvek sam razmišljao kako bi bilo dobro znati šta su na majicama imali Argentinci u onom čuvenom finalu Mundobasketa u Indijanopolisu 2002. godine kada je Jugoslavija postala vladar planete ili gde su završile, verujem već otpakovane, majice fudbalera Bajerna u finalu Lige šampiona protiv Mančester junajteda tri godine ranije na "Kamp Nou" kada ih je Ole Gunar Solskjer, vratio na "fabričko podešavanje"…

Mnogi ljudi po klubovima su mi pričali kako se to, što bi se reklo u vreme moje mladosti, "komisijski spaljuje", ali priznajte da bi bilo dobro da se sve te majice nađu na jednom mestu.

Eto, možda neko posle ovih reči ne bude lenj i pokrene inicijativu da se one, barem u srpskim okvirima, sačuvaju, a onda posle nekoliko godina napravi neki "Muzej poraženih", "Soba srušenih snova" ili tome slično.

Meni samo treba karta za otvaranje, ali i ako ne stigne nema veze, sa zadovoljstvom bih platio da uđem i vidim postavku.