Propuštena šansa koja navijače Partizana boli 60 godina

Propuštena šansa, to je ono što čoveka, a posebno sportistu, jedino može da zaboli više od neuspeha. Poraz u sportu je sasvim normalan, on vas tera da nastavite dalje da radite i trenirate, da se odričete mnogo čega kako biste dokazali da vi to možete i da taj neko sa druge strane terena nije bolji od vas. Ali kada ste vi taj koji je bolji, koji je bliži pobedi i trofeju, i to sve u duelu protiv Real Madrida u finalu Kupa evropskih šampiona, a ostanete praznih šaka, e to vas boli mnogo više, jer svesni ste da takva šansa retko dolazi dva puta.

Fudbaleri Partizan je čekaju, evo, punih šest decenija od kada su, baš na današnji dan 1966. godine na stadionu "Hejsel" u Briselu propustili priliku da postanu šampioni Evrope. I to kao prvi klub iz Istočne Evrope kojem je to pošlo za rukom, jer su tek mnogo godina kasnije to uspeli, najpre Steaua, a potom i Crvena zvezda.

Iskreno, teško da će je dočekati u skorije vreme.

Upravo navijači ovih klubova, u želji da istaknu svoj uspeh i pojačaju bol partizanovaca često kažu - nismo samo mi bili šampioni Evrope, bio je i Partizan, ali samo 15 minuta. Standardno, navijačka prepucavanja i bockanja.

Partizan je, za one koji ne znaju, te sezone u Kupu evropskih šampiona, inače, takmičenju u čijoj je istorijskoj prvoj utakmici davne 1955. godine igrao protiv Sportinga iz Lisabona, pružao najlepši fudbal u Evropi. Izbacio je tim trenera Abdulaha Gegića Nant, Verder, Spartu iz Praga koja je u prvoj utakmici slavila 4:1, a u Beogradu primila gol više i na kraju Mančester junajted, za koji se jedino može reći da je nadigrao crno-bele te sezone. Ali samo na Ostvru, gde je odbrana beogradskog tima pokazala koliko je jaka. Englezi su nakon te utakmice pisali hvalospeve o Partizanu i divili se prvotimcima Partizana.

I crno-beli su u finale ušli kao favoriti, kao tim koji može da pobedi svakog rivala i kao neko ko je bliži tituli šampiona Evrope. Pričali su mi kasnije i direktni akteri tog meča da su u Brisel otišli potpuno nespremni. Menadžeri su počeli da vršljaju po ekipi, igrači su bili koncentrisani na sve drugo osim na fudbal, pijavice i lažni prijatelji su krenuli da rade ono što najbolje umeju - da se "šlepaju" uz uspeh, a već nakon poraza su okrenuli leđa svima koje su nazivali svojima.

Zanimljiva je i anegdota da je trener Abdulah Gegić noć uoči utakmice protiv španske ekipe dobio sina i odlučio da ga nazove Brisel. U znak sećanja na grad u kojem je Partizan odigrao najvažniju utakmicu u istoriji. Kasnije je u prestonici Belgije odigran i meč protiv Anderlehta 2010. godine kada je "parni valjak" ušao u Ligu šampiona, pa se ne može govoriti o prokletstvu Brisela, već samo o propuštenoj "prokleto" dobroj šansi.

I u Real Madridu su bili svesni da je Partizan u prvom poluvremenu bio mnogo bolji tim i da je morao da ima prednost na svom kontu i pre nego što je Velibor Vasović u 55. minutu zatresao mrežu protivnika. Gol za veliku radost i utrčavanje navijača na teren, pa se i dalje pamti slika čuvenog Valjevca kako trči sa crno-belom zastavom u ruci, a onda i njegova izjava da nije ušao u teren da pravi incidente, nego da cela Evropa vidi kako se vijori zastava njegovog kluba. Baš taj detalj su u Partizana odlučili da iskoriste kao sliku na majicama kojima su obeležili 60 godina od ovog istorijskog meča.

Velibor Vasović je u centru pažnje bio i 15 minuta kasnije kada nije želeo da pravi faul nad igračem Real Madrida i Amansio je uspeo da izjednači, da bi samo šest minuta kasnije Serena postavio konačan rezultat.

Za navijače Partizan je ostalo samo sećanje na priliku koja se retko dobija, bol koja ne prolazi, a ostala je i izjava legendarnog Vasketa kada su ga pitali zašto nije pravio faul kod prvog gola Madriđana u situaciji kada bi većina drugih igrača to uradila:

"Na šta vam ja ličim? Da se brukam pred celom Evropom? Ja sam džentlmen, a ne grubijan da bih pravio seljačke faulove."