Čekajući čudo koje se više nikada neće ponoviti

Partizan je prvi otvorio vrata, Steaua prva prošla kroz njih, Crvena zvezda poslednja stigla do krova Evrope. Bari 1991. nije bio samo najveći uspeh srpskog i jugoslovenskog fudbala, već i poslednji pozdrav jednog vremena u kojem je Istok još mogao da sanja evropsku krunu. U kojoj je, s vremena na vreme, mogao da pogleda najveće sa Zapada pravo u oči.

To je bila Evropa pre nego što će fudbal do kraja progutati moć novca. Da se ne lažemo i ne idealizujemo: i tada su trofeji po pravilu odlazili u Španiju, Italiju, Englesku, Nemačku ili Holandiju. Veliki su bili veliki i onda. Real, Inter, Bajern, Mančester junajted, Liverpul, Ajaks, Milan… nisu oni nastali juče. Ali razlika je u tome što su nekada bili dodirljivi. Nekada je bilo moguće da ih neko iz drugih sredina uzdrma, izbaci, nadigra, pretrči, nadmudri. Danas više nije. Danas klubovi iz našeg dela Evrope ne čekaju podvig. Nadaju se incidentu.

Zato mlađim generacijama zvuči kao legenda kada čuju da je Zvezda izbacila Bajern, eliminisala Liverpul ili Arsenal. Da je Partizan u jednoj sezoni rušio prvake Nemačke, Francuske i Engleske pre nego što je u finalu pao od Reala. Da je Vojvodina izbacila madridski Atletiko. Da je CSKA iz Sofije eliminisao branioca trofeja Ajaks. Da je do finala Kupa šampiona stigao i Panatinaikos posle kontroverzne i spektakularne bitke sa Zvezdom, a do polufinala varšavska Legija, praška Dukla, pomenuti CSKA, Dinamo iz Bukurešta, Ujpešt, Vašaš, Spartak iz Trnave, njegov imenjak iz Moskve, kao i poslednji veliki ratnik s Istoka - Dinamo iz Kijeva.

A sve se to zaista dešavalo. Nije mit. To je bilo vreme u kojem je evropski fudbal ostavljao prolaz kroz koji su mogli da zakorače i oni koji nisu pripadali najbogatijem delu kontinenta. Oni koji su se isključivo oslanjali na svoje škole i talanat. 

Istok svoj klub u završnici Lige šampiona nema već 27 godina.  

I zato Zvezdin Bari ne treba posmatrati samo kao vrhunac jednog kluba, nego i kao kraj jedne mogućnosti. Te 1991. godine zatvorena su vrata kroz koja je istočna Evropa decenijama ulazila teško, retko i na mišiće, ali je ipak ulazila. Ubrzo nakon toga ista ta vrata su i zakatančena. Fudbal se promenio iz temelja. Prvo je 1992. takmičenje dobilo novi format i novu logiku prilagođavajući se moćnicima. Nekoliko godina kasnije Bosmanovo pravilo dodatno je ubrzalo koncentraciju kvaliteta, novca i igrača u najbogatijim ligama. Čak je i ime takmičenja izgubilo smisao. Složićemo se da je šampion države samo prvi, a ne drugi, treći, četvri, pa čak i petoplasirani tim.. 

Nije, naravno, propao samo fudbalski Istok. Mnogi veliki klubovi sa zapada Evrope takođe su nestali sa mape najvećih. Aston Vila se tek povremeno javlja. Notingem Forest danas deluje kao uspomena prerušena u premijerligaša. Rems je davno prestao da bude evropska tema. Hamburger se godinama mučio i sa sopstvenim identitetom i sa rangom takmičenja. Sampdorija, Lids, pa i holandski velikani, vode neke druge bitke. Sent Etjen, Malme, Geteborg… Trku gube i Italijani. Priča je, dakle, o novcu. O prebogatom Mančester sitiju. Pari sen Žermenu koji je arapskim kapitalom ispunio snove. Romanovom Čelsiju. O tome da evropski fudbal više nije prostor za iznenađenje, nego isključivo i jedino za kapital. Istoriju danas stvara finansijska moć. Možda je klub sa "Stamford bridža" i najbolji primer - danas si tu, sutra nisi. Jer novca više nema. Barem ne u tolikoj meri kao za vreme Abramoviča.

Ali…

Beograd ni danas nije bilo kakva tačka na mapi, jer ostaje jedan od retkih glavnih gradova koje su u finalu Evropskog kupa i Lige šampiona predstavljala dva različita kluba. To nije mala stvar, Beograd je ponosno godinama stajao uz Madrid, a nedavno im se priključio i London, kao jedinstvene prestonice u fudbalskoj Evropi. To je podatak koji govori da je na ovom prostoru nekada postojao sistem, škola i talenat da se i bez basnoslovnih budžeta dođe do vrha.

Danas Zvezda i Partizan mogu da odigraju veliku utakmicu, mogu da naprave rezultat, mogu da uzdrmaju nekoga u jednoj noći. Ali put do evropskog trona više nije otvoren. On je zatvoren pravilima. Elementima koji čine moć današnjeg fudbalskog tržišta.

Zato je "Bari 1991" spomenik poslednjem trenutku u kojem smo mogli da verujemo da Evropa nije rezervisana samo za odabrane. Da je moguće. Od tada do danas ne čekamo novi "Bari". Ne čekamo novu Zvezdu ili Steauu. Ne čekamo ni novi Partizan, Panatinaikos, pa ni Dinamo Kijev.

Čekamo čudo koje se više nikada neće ponoviti.

Tako deluje...