Bruka d‘ Italia

Jednom je nekadašnji fudbaler Partizana Ivica Iliev, tada verovatno na vrhuncu svoje igračke karijere koju je gradio u Mesini u Italiji, svog cimera Marka Zankija upitao zašto se u ovoj zemlji ne govori engleski, kad već ceo svet priča tim jezikom. Zanki je uzvratio: "A zašto taj svet ne priča italijanski?" Iliev je bio u čudu, logično i uputio kontra pitanje: "A zbog čega bi pričao, daj mi samo jedan razlog!?" Usledio je odgovor, sa malo više razloga… "Mi smo Rimsko carstvo, mi imamo najbolji fudbal na svetu, imamo najlepše žene, najbolje automobile, more, planine, najbolju hranu, mi imamo sve najbolje na svetu."

Bilo je to pre dvadesetak godina, neposredno pre afere "Kalčopoli", provalije iz koje fudblaska Italija još nije izašla. Čak i pobeda nad BIH i plasman na Svetsko prvenstvo bio bi samo milimetar na putu do vrha, gde je nekada bio njegovo visočanstvo - italijanski fudbal.

Četvorostruki šampion sveta izgoreo je u Zenici. Nošeni publikom, voljom i hrabrošću izabranici Sergeja Barbareza napravili su podvig, ali su im umnogome pomogli i sami "Azuri". Oni prolaze kroz najteži period u fudbalskoj istoriji, pa je realnost, ipak, bila da će kao gosti u zapaljivoj atmosferi imati vraški težak posao. Bosna i Hercegovina je i pre prvog zvižduka sudije Klemona Turpana imala u rukama plasman na drugi Mundijal u istoriji. Od momenta kada je Francuz prvi put dunuo u pištaljku, na terenu se videlo ko je gazda u kući, ali i to da je selektor Đenaro Gatuzo napravio nekoliko teško objašnjivih izbora.

Resavska škola nije radila na tlu Italije, tamo se srpski priča uglavnom u Trstu, ali je Rino prepisao postavu iz Bergama (Italija - Severna Irska 2:0) i izgleda promašio. Taktički, on je i pre "Bilinog Polja" odustao od sebe. Kao trener u klubovima retko je igrao u početnoj formaciji 3-5-2, a ovu je, kažu, koristio najviše zbog Federika Dimarka koji je sa 15 asistencija najbolji u ligama petice, doduše tek posle Majkla Olisea fudbalera Bajerna. Neko će reći da je to naknadna pamet, ali sasvim je moguće da bi Gatuzo na terenu imao ekipu sa mnogo više balansa da je počeo sa Markom Palestrom na poziciji desnog krilnog beka (sigurniji u odbrani od Politana), Pijom Espozitom umesto nesnađenog Matea Retegija, kao i da je na sredini Tonaliju i Bareli pridodao recimo Brajana Kristantea, sa kojim bi dobio na agresivnosti.

Na tako vrućem gostovanju, sa samo devet faulova za 120 minuta, teško se pokazuju zubi. Utisak je i da u reprezentaciji Italije nema hemije, da se selektorova reč ne poštuje, što se videlo u momentu kada je odlučio da iz igre izvede Moizea Kena, a na teren pošalje Espozita. Nikolo Barela je prišao klupi, nešto i dobacio svetskom šampionu iz 2006. godine i ne trudeći se da sakrije neslaganje. Takođe, vidljivo je bilo da se Manćini i Donaruma svađaju što je samo pojačalo utisak nesigurnosti i straha od propuštanja trećeg Mundijala zaredom.

Na klupi su bili i svetski šampion Đanluiđi Bufon, evrospki Leonardo Bonući, ali eksperiment fudbalskog saveza nije uspeo. Kroz poruke čelnih ljudi, ipak, je jasno viđeno da niko ne veruje u Gatuzovu trenersku magiju, koja suštinski i ne postoji (osvojio je samo jedan kup sa Napolijem u "korona sezoni"), već da je cilj ovog ogleda da se igračima nametne autoritet, stvori dobra atmosfera i pokuša izbegavanje još jedne bruke.

Sve navedeno je samo posledica. Uzroci su u greške koje pravi nekadašnja fudbalska velesila. Neodoljivi miris i šarm Serije A nikada neće nestati, ali izgleda da nije reč o takmičenju koje predstavlja primer na koji bi se trebalo ugledati. Kao zemlja sa 60 miliona stanovnika Italija očigledno sebi ne može da priušti ligu od 20 kvalitetnih klubova, pa se jedno vreme "provlačila" i ideja o smanjenju. Poslednji pokušaj da u elitnom rangu Kalča bude njih 18 propao je u februaru 2024. godine, kada je odbačen sa čak 16 glasova protiv.

Takođe, u Italiji je usporen razvoj mladih igrača, klubove su okupirali stranci, pa će se tako pre desiti da Inter kao dvostruki finalista Lige šampiona u poslednje tri godine kao bisera iz svoje škole "izbaci" Pija Espozita, ali i Aleksandra Stankovića na čemu smo im neizmerno zahvalni, ne nekog novog Andreu Pirla. Razlog verovatno leži u tome što fudbalski savez nije našao model po kojem bi zaštitio mlade igrače, podsticao akademije da ih stvaraju možda i finansijskim potporama ili na neki drugi način. Od fudbalera koji su poslednji put osvojili nešto u mlađim kategorijama (Evropsko prvenstvo za selekcije do 19 godina) u "A" reprezentaciji je samo Espozito. Od onih koji su igrali finale Svetskog prvenstva do 20 godina i izgubili ga od Urugvaja, na vrata reprezentacije stidljivo kuca tek Nikolo Pizili, fudbaler Rome.

Gde su najbolji italijanski treneri u ovom trenutku? Avangardisti ili samo "mlađa garda" tek svi su "pobegli" iz svoje zemlje. Enco Mareska nema posao, poslednji mu je Čelsi, Roberto De Zerbi gleda ka Londonu, gde će predvoditi Totenhem, Frančesko Farioli je prvi sa Portom, dok je Simone Inzagi posle odlaska iz Intera sreću pronašao u Saudijskoj Arabiji. "Starija garda" vodi druge selekcije ili je oterana iz reprezentacije, ili prema nekim procenama nema dovoljno znanja da vodi nacionalni tim. Italija će verovatno zbog svega, na Svetskom prvenstvu navijati za Brazil.

Ovo su samo neki od problema koji muče zemlju u kojoj je fudbal stil života, ali i jedna od najisplativijih privrednih grana. U mentalitetu Italijana je takođe i kamen spoticanja. Moraće da nauče ono što je nedavno poručio svojim izabranicima, ali i navijačima u Crnoj Gori selektor Mirko Vučinić: "Moramo da naučimo da budemo skromni". Da su tu lekciju savladali na vreme možda bi bila ispravljena za mnoge Italijane velika fudbalska nesreća iz Pasadene, sa poslednjeg Mundijala u SAD. Roberto Bađo je tada poslao loptu u nebesa, a Romario, Branko, Dunga, Bebeto, Tafarel i ekipa postali su šampioni sveta.